Nekadašnji trener crveno-belih dao iskreni intervju Kuriru po povratku iz nekadašnje Persije
Miodrag Grof Božović okončao je pre desetak dana fudbalsku avanturu u Iranu. Nekadašnji trener Crvene zvezde i velikog broja klubova iz Rusije, otkriva za Kurir kako je raditi u ovoj dalekoj i velikoj zemlji i koliki su Iranci fanatici za fudbalom.
Miodrag Božović otvoreno je otkrio i koji je razlog napuštanja drevne Persije, te da li bi se opet vratio da radi u ovoj zemlji. Isto tako, popularni Grof pričao je o crveno-belima, Partizanu, reprezentacijama Srbije i Crne Gore… Pomenuo je i Rusiju, gde je radio više od decenije. Prvi put u javnosti otvoreno je pričao o pregovorima sa Zenitom, Spartakom i Krasnodarom. Izneo je zanimljivo mišljenje o dominaciji Crvene zvezde, ali i posavetovao Predraga Mijatovića, šta da radi u Partizanu.
Imao je i savet za selektora Orlova Dragana Stojkovića Piksija i igrače, pred sve ono što ih 7. juna očekuje u Tirani, na startu kvalifikacija za Mundijal 2030. protiv Albanije.
Kako biste opisali svoju avantruru u Iranu?
– Hajde, da krenemo od početka. Prvi klub u kojem sam radio bio je Esteglal iz Kuzistana, grada na jugoistoku Irana. Tamo smo moji saradnici i ja napravili izvanredan rezultat. Bili su viđeni za ispadanje, ali smo mi uspeli da ih uvedemo u sigurnu zonu i obezbedimo ostanak u elitnom rangu – počeo je priču za Kurir Miodrag Božović.
Šta se desilo, pa ste odlučili da odete?
– Nisu nas plaćali! Zato smo moji saradnici i ja doneli odluku da napustimo klub!
I kako onda u celu priču ulazi daleko poznatiji imenjak iz Teherana?
– U momentu kada je trebalo da poletimo za Istanbul, pa onda za Beograd, dolazi ponuda Esteglala iz Teherana. To je mnogo poznatiji i jači klub od onog, gde smo radili. Da vam plastično objasnim. To vam je kao Zvezda u Srbiji! Pošto smo znali ligu, bili upoznati sa činjenicama da situacija u klubu i ekipi nije najbolja, znali smo da mnogo rizikujemo. Promenili su pet trenera pre mene. Ja sam bio šesti!
– Nisam čovek koji beži od izazova. Pristao sam da pregovaram sa njihovim čenicima, da ih čujem šta imaju da kažu, šta očekuju od mene i saradnika. Rekli su mi da ih interesuje samo Kup Irana, da im prvenstvo nije bitno. I onda smo rešili da preuzmemo ekipu i to dan pred meč sa Persopolisom, drugim najvećim klubom u zemlji. Pred veliki derbi. To vam je kao kad kod nas igraju Zvezda i Partizan. Nismo bili loši, ali smo izgubili. Bilo je tu mnogo grešaka sudija, kako na terenu, tako i iz VAR sobe. Ali…
– Posle toga smo imali dve utakmice u Ligi šampiona Azije protiv Al Nasra, iz Saudijske Arabije. Prvu smo igrali kod kuće 0:0, pred 75.000 ljudi! Kakvu su samo atmosferu napravili. Neverovatno. Otišli smo na revanš i izgubili rezultatom 3:0, uz igrača manje na terenu. Objektivno bolji su od nas. Tamo je Kristijano Ronaldo prva zvezda, to je njegov klub, tu su još Sadio Mane, Otavio, Laport… Dosta jaka ekipa.
I, kako vam je išlo u prvenstvu?
– Odigrali smo šest utakmica u ligi. Dve smo izgubili, četiri igrali nerešeno. I onda je došao Kup Irana, meč protiv drugoligaša Pajkana. Ali, ga mi nismo dočekali. Tačno pred utakmicu su nas smenili. Nisu nam ništa rekli, nikakvo obrazloženje dali… Nismo se čak ni sa kim sastali od čelnika kluba. Samo su me obavestili preko instagrama i telegram kanala, da nisam više trener Esteglala. Naravno, nisu nas isplatili, ali moraće! Tužili smo ih FIFA!
Kakvi su vam onda utisci iz Irana?
– Iskreno, meni se u Iranu desilo mnogo lepih stvari. Vodio sam Esteglal u dva velika derbija, protiv Persopolisa i Traktora. U obe utakmice bilo je preko 70.000 ljudi na stadionu… Vani je ostalo više od 10.000 ljudi… Čujete i njih da sve vreme navijaju, vidite snimke na TV. Neverovatna atmosfera, Iranci su veliki fanatici kada je fudbal u pitanju, znaju da navijaju i vole svoj klub. Isto tako bilo je protiv Al Nasra u Azijskoj Ligi šampiona.
– To je Teheran. Glavni grad. Što se tiče Kuzestana, tamo su mnogo gostoprimljiviji ljudi. I oni su ludi za fudbalom, odani svom klubu. Iranci su kao narod sjajni! Gostroprimljivi, srdačni, ljubazni… Mi smo se tamo osećali fenomenalno. Kao i u Teheranu.
Ali… Ima nešto, zar ne?
– Znaš sve. Druga stvar, od običnog sveta, su ljudi iz kluba. Teško ide sa isplatama. Bez obzira što potpišeš ugovor, dogovoriš platu. Nažalost, moraš stalno da se tužiš. Opet, nije to karakteristika za sve klubove iz Irana. Mnogi plaćaju na vreme. Ja sam imao nesreću da sam naleteo na ove druge. (smeh)
S obzirom na sve, da li biste se vratili u Iran?
– Mislim da će vrlo brzo doći ponuda! Naravno, spreman sam da se vratim u Iran. Ostavio sam dobar utisak, tako mi kažu ljudi. A, dosta je ozbiljnih klubova koji su zainteresovani. Esteglal je jedan o takvih, ali njihov postupak prema meni i mojim saradnicima nije bio najbolji.
Šta nam možete reći o fudbalu u Iranu?
– Oni su 18. ili 19. na FIFA rang listi. To je reper i slika koja govori o kvalitetu iranskog fudbala. Moglo bi da bude bolje, što se tiče infrastruktre. Tereni su veoma loši. Fudbaleri iz Irana su mnogo talentovani. Imaju neverovatne fizičke predispozicije, mnogo su brzi i izdržljivi. Sa većim radom na tehnici u mlađim kategorijama, mogli bi da budu ozbiljni fudbaleri. Prirodno su talentovani. A, danas, znate dobro šta znači brzina i izdržljivost na terenu.
Kada smo se čuli pred intervju rekli ste da je „Zvezda mala maca u odnosu na Esteglal“. Na šta ste konkretno mislili?
– Mislio sam na broj navijača. Ovi imaju jedno 30 do 40 miliona navijača. Nisam video da neki narod toliko živi sa klubom, kao što je to sa Esteglalom. Imaju ubedljivo najviše navijača u zemlji. Ogroman je pritisak da se pravi rezultat, da se stalno pobeđuje. Nije normalno! Da napomenem, Esteglal je najtrofejniji klub Irana.
Koji su još veliki klubovi u Iranu?
– Perospolis je drugi najveći klub. Najveće rivalstvo Esteglala je upravo sa tim klubom. Gradski su rivali, igraju na istom stadionu. Tu su još Sepahan i Traktor, ali oni nisu iz prestonice. Oni su ove sezone imali primat, Traktor je bio šampion, Sepahan drugi.
– Ogromna je netrpeljivost između Esteglala i Persopolisa. Pazi sad ovo, na jednoj utakmici sam hteo da obučem sako sa blagom primesom crvene boje. Kad su to videli ljudi iz kluba, rekli su mi nemoj samo to… Ha, ha, ha… Pitao sam zašto, oni kažu zbog navijača, da uzmem nešto plavo. Crveno nikako, jer je to boja Persopilisa. Eto, dokle to ide… Kad šalju srca na instagramu, uvek šalju plava srca, nikad crvena.
Ćerkica najveće zadovoljstvo
Slobodno vreme provodite uz porodicu, suprugu i ćerkicu. Koliko vas to opušta?
– To mi je nešto najmlije. Verujte mi. Uz ćerkicu je najveće opuštanje i moje najveće zadovoljstvo.
Rusija je neizostavna kada se pomene vaše ime. Redovno vas zovu ruski mediji, na razne teme, zar ne?
– Prija mi pažnja koju mi daju Rusi. Ima me i previše u njihovim medijima. Zovu me stalno, ali bukvalno svaki dan. Bio sam tamo u mnogo klubova, ali im izgleda nisam dosadio… Ha, ha, ha… Vole me kao sagovornika, jer govorim iskreno.
Malo ljudi zna da ste u svoje vreme imali ponude tri velika i moćna ruska kluba – Zenita, Spartaka i Krasnodara. A, o tome niste pričali javno. Zašto?
– Nije da nisam želeo, pregovarao sam, ali se nismo dogovorili. Zenit je bio davno, čuveni Aleksandar Djukov, koji je sada predsednik FS Rusije, pozvao me je na razgovor. Susreli smo se u Moskvi, pričali smo… Ali se on nije odlučio za mene. Kad sam bio trener Arsenala iz Tule dobio sam ponudu Spartaka. Šta je zanimljivo… Razgovarao sam sa dve delegacije tog kluba u istom danu. Krasnodar me je zvao dok sam bio u Tuli, takođe. Dolazili su ljudi, pričali sa mnom, nagovešatavli mogući razgovor sa gazdom Sergejem Galickim, ali nisam mogao da pregovaram, jer sam imao ugovor sa Arsenalom. Posle se nisu javili.
Dosta je Srba u Rusiji, kako trenera, tako i fudbalera. Kako vidi njihov fudbal?
– Imaju blagi pad što se tiče kvaliteta. Nema stranaca tog nivoa kao ranije. Sve je to, jer ne igraju evropska takmičenja. Novca imaju, novac nije problem. Rusija je dobra odskočna daska za naše trenere i igrače. Nadam se da će kad prestane rat, Rusija brzo da se vrati na evropsku scenu. Opet će biti veliki izazov raditi tamo.
– Dejan Stanković i Marko Nikolić znaju koliko je teško voditi velike klubove. CSKA danas nije ono što je nekada bio, ali je teško napraviti rezultat. Spartak je posebna priča, klub za koji navija najveći broj Rusa, uvek veliki izazov. Sem Italijana Masima Karere, tamo niko u posednjih 20 godina nije napravio rezultat. Oni samo menjaju trenere, nemaju strpljenja. A, to nije dobro, niti može dati rezultat.
Pratite li fudbal u Srbiji i dominaciju vaše Crvene zvezde?
– Zvezda je u najlošijoj poziciji, jer nema ko da je prati u Srbiji. Žao mi je što nema više kvalitetnijih timova. Bez jakog Partizana, jake Vojvodine i drugih klubova kao što su TSC, Čukarički, Zvezda ne može da bude na visokom nivou u evropskim utakmicama. Da bi napravili nešto u Evropi, morali bi da se muče u Srbiji… Ali, Zvezda je napravila tim da se ne muči u Srbiji i onda je teško da se prebaci na Evropu, jer ovde daleko kvalitetniji od konkurencije.
Kako vidite Partizan? Tamo je stigao Predrag Mijatović sa svojim timom.
– Oni su došli kao prinudi upravnici, treba im dati malo vremena. Pretpostavljam da će nešto uraditi. Sanirali su dugove, bore se da klub naprave likvidnim. Sigurno je da im treba dati šansu, da pokažu šta mogu. Ljudi iz Partizana su stručni u svom poslu, treba im samo vreme. Crvena zvezda je bila u goroj situaciji i ništa ne može preko noći. Nekoliko godina bilo je potrebno Zvezdi da se vrati. Pa, tamo nije bilo ni aparata za kafu… Ljudi su brzo zaboravili u kakvom stanju je bila Zvezda. E, isto toliko vremena biće potrebno Partizanu. Po mojoj proceni tri godine! Za kvalitetan rezultat treba dobra selekcija, ali sve opet najviše zavisi od finansija. Tako je trebalo i nama u Zvezdi, jer je u u fudbalu novac postao sve. Koliko para, toliko i muzike!
Treba nam regionalna liga
Kako podići kvalitet fudbala u Srbiji?
– Da nema derbija između Zvezde i Partizana, kakva bi bio srpski fudbal? Pristalica sam regionalne lige, voleo bih da se to desi. Da opet gledamo Dinamo i Hajduk u Beogradu, Sarajevo i Velež, Borac i Olimpiju, Vardar… Po uzoru na košarku… Teško, jel da? Ali, možda se desi, jednog dana. Po meni, to je jedini način da klubovi iz ovog našeg regiona poboljšaju kvalitet i finansije.
Srpsku reprezentaciju početkom juna čeka prvi meč u kvalifikacijama za SP 2030, protiv Albanije u Tirani. Imate li neki savet za igrače i Dragana Stojkovića Piksija?
– Na terenu još niko nije poginuo. Samo mirno. Isključivo razmišljanje o fudbalu i ništa drugo. Neće biti lako, biće provokacija. To svi znamo. Verujem da će naši igrači razmišljati samo o fudbalu. Pobeda je najbolji odgovor za sve provokacije!
Može li Srbija da se dočepa Mundijala 2030?
– Objektivno prvi ide sigurno, a baraž ne bi trebalo da dođe u pitanje, kad je Srbija u pitanju. Treba verovati. Opet, niko više nije bauk. Fudbal je dosta izjednačen. Ni Englezi nisu rival protiv kojeg se ne može. Verujem da Srbija može da igra protiv njih. Ma, Srbija može protiv svakoga, ne samo protiv Engleza. Samo umereni optimizam. Čovek mora da veruje, dok radi. To jednostavno mora tako.
Kako vidite Crnu Goru i njihovu reprezentaciju?
– Daj Bože da nešto urade! Drago mi je što su pobedili Gibraltar i pobedom startovali u kvalifikacijama. Crna Gora je jedina selekcija iz bivše Jugoslavije koja se nikada nije plasirala na neko veliko takmičenje. Voleo bih da se to desi. Mečevi sa Češkom biće odlučujući. Krenulo je dobro, pa neka tako i ostane.
Kad možemo da vas očekujemo na novom poslu?
– Brzo. Ko hoće da radi, uvek ima posla – smejući se, u svom stilu završio je Miodrag Božović.
Danica Crnogorčević, Crvena zvezda, Zenit, Delije, Oj Kosovo, Kosovo Izvor: Kurir
(Kurir.rs / Lajk.rs)
