Fudbalska reprezentacija Srbije očajno je okončala oktobarski ciklus kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 2026. godine.
Poraz u Leskovcu od Albanije odzvanja i dalje kao šamar u glavama svih onih koji vole srpski fudbalski tim. Pitanje je, da li i funkcionerima Saveza i igračima… Jer, ono što je viđeno protiv Andore izaziva jezu u svakome ko iole poznaje fudbalsku igru.
Bez glave i repa
Činjenica je da je Srbija pobedila Andoru rezultatom 3:1 u gostima, ali… Igra srpske reprezentacije nije ličila ni na šta, bez glave i repa, bez kreacije, protoka lopte, energije, želje… Tačnije, ništa se nije promenilo u odnosu na prethodne utakmice koje je Srbija igrača i dobijala na silu. Bez obzira što je Dragan Stojković Piksi posle sramote od Albanije napustio mesto selektora.
Nema se tu šta zameriti ni v.d. selektora Zoranu Mirkoviću. Došao je po službenoj dužnosti da odradi svoj posao i to je uradio na dostojanstven način. Ali, za svaku osudu je da srpska fudbalska reprezentacija izgleda onako jalovo, prazno, bezidejno… Igra ne postoji, sve se svodi da se lopta prebacuje od igrača do igrača, bez jasne vizije i ideje. Mučno je gledati srpsku reprezentaciju, jer kod svakog ljubitelja fudbala izaziva reakciju, a ona nije baš primerena za javnost.
Novi selektor, ili…
Novi selektor, ako ga uopšte bude u petak, kako je to najavljeno iz Fudbalskog saveza Srbije moraće dobrano da zasuče rukave. I to ne samo da utegne reprezentaciju, već i da na psihološkom i pedagoškom smislu podigne ekipu. A, taj posao nije nimalo lak. Malo je ljudi od autoriteta i iskustva koji bi to mogli da urade. Od svih nabrojanih kandidata za naslednika Dragana Stojkovića, pitanje je i ko bi u ovakvom trenutku hteo da uzme taj „vruć krompir“ u ruke.
Praktično, Srbija je ostala bez šansi da se plasira na mundijal koji će naredne godine biti igran u formatu od 48 učesnika, prvi put u istoriji i to u tri zemlje – SAD, Meksiku i Kanadi. Neverovatna stvar bi bila i samo otići na tu najveću smotru svetskog fudbala. Ali… Zabrljali smo žestoko. Međutim, nade postoje. Kakve su, takve su, ali postoje.
Ništa nije u nogama srpskih fudbalera. Do Leskovca su bili krojači svoje sudbine, a posle brutalnog ponižavanja ne samo njih, već i cele nacije, zavise od drugih. Konkretno od Albanaca. Narednu utakmicu Srbija igra 13. novembra protiv Engleske, koja je pobedom u Letoniji obezbedila odlazak na Svetsko prvenstvo. Pitanje je sad, da li je realno da Srbija ovakva kakva je, može da gaji ambicije da pobedi selekciju gordog Albiona koja ju deklasirala u Beogradu rezultatom 5:0. Teško, zaista teško, Ali, fudbal je ovo i treba se boriti dok god postoje šanse. One su minimalne, gotovo nikakve, ali postoje.
Dok se igra treba se nadati
Sa druge strane, Srbiji je potrebno da Andora istog dana učini sve da ne dozvoli pobedu Albanije. I to deluje imaginarno, ali s obzirom kako su igrači Andore igrali protiv Srbije, ne bi bilo čudno da naprave iznenađenje protiv Albanije. Deluje nemoguće, ali treba verovati… Isto tako, Engleska u poslednjem kolu 16. novembra gostuje u Albaniji, dok Srbija igra protiv Letonije. Ako bi Andora napravila čudo, a Srbija kojim slučajem pobedila ili igrala nerešeno sa Engleskom, onda bi imala čemu da se nada u poslednjoj rundi, verujući u poštenje Kejna, Rajsa, Rašforda i društva da će u Tirani igrati pošeno na pobedu, želeći da ostvare učinak od 100 odsto u grupi.
Ali, sve su to teorije, Srbija ima ogroman problem što se tiče igre, koju reprezentacija nema. I protiv Andore poslednja linija Orlova delovala je porozno i naivno u pojedinim trenucima. Vezni red je gotovo bezidejan i sve lopte ka napred lako su čitane od strane protivnika, pa čak i ranga i kvaliteta Andore. Napad je tup, nemamo oštricu, stvaramo malo šansi, a i ono što se stvori uglavnom ne završi u mreži rivala. Plus, ono što najviše brine. Srbija trenutno ima veliki broj igrača koji su na kraju reprezentativne karijere i isto tako veliki broj mladih fudbalera koji u ovom trenutku nisu zreli za velika dela. Onih između, gotovo i da nema, ili ih je vrlo malo.
Gospodo ne smete da pogrešite
Ima osnova da se kritikuju Dušan Vlahović i Aleksandar Mitrović, zatim Filip Kostić, Nemanja Maksimović, Đorđe Petrović, Nemanja Gudelj, Strahinja Pavlović, Miloš Veljković… Takođe i oni mlađi Lazar Samardžić, Aleksandar Stanković, Stefan Mitrović, Veljko Milosavljević, Strahinja Eraković… Zbog načina igre, bezvoljnosti, letargije u koju su zapali. Ali, svi su oni naši. Bolje nemamo. Potrebno nam je da se pogledamo u oči, shvatimo da samo jedinstvom i slogom možemo prebroditi ovu krizu. Da li ćemo otići u baraž, ne zavisi od nas, ali zavisi kakvi ćemo biti u budućnosti, u vremenu koje nas čeka. A, fudbal se igrao i igraće se posle blamaže od Albanije. Brideće obrazi, ali vreme će učiniti svoje i to će nekada davna prošlost biti.
Zato je od krucijalno značaja odluka Fudbalskog saveza Srbije u petak. Posebno dvojca koji čine Dragan Džajić i Branko Radujko. Odnosno, hoće li imenovati novog selektora koji će pokušati da fudbalerima unese novu energiju i pokuša nešto protiv Engleske. A u pobedu u Londonu, ne veruju ni najokoreliji optimisti. Ali, zašto se predavati unapred? To je odlika slabića, ne ljudi jakog karaktera, posebno kad su priterani uza zid. Treba stalno pričati i govori da Srbija može da ode u baraž. Ako dođe do nekakvog prelaznog rešenja, onda je jasno, predali smo se i upadamo u bezvoljnost i apatiju, sledi nam borba raznih interesnih grupa za pozicije koja ne može doneti mir i ništa dobro pred odlučujuće utakmice.
Navijači skandriraju Kosovo – Srbija Izvor: Kurir
(Kurir.rs / Lajk.rs)
