Srpska fudbalska reprezentacija razočarala je u oktobarskom prozoru kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 2026. godine.
Plasman u baraž za odlazak na mundijal sada je samo u domenu teorije, a posle blamaže od Albanije selektor Dragan Stojković podneo je ostavku.
Srbija mora da napravi sistem
Nebojša Gudelj, nekadašnji fudbaler Partizana, koji već decenijama živi u Holandiji, kaže za Kurir da mu je teško pao poraz od Albanije, ali da niko od fudbalera Srbije u ovom trenutku ne sme da se preda, već da moraju da pronađu motiv da bez bele zastave odu u London, na megdan Engleskoj 13. novembra.
Kako ste videli utakmicu Srbije protiv Albanije u Leskovcu? Igru, slabu motivaciju kod igrača, nefudbalsku atmosferu na tribinama…
– Nažalost, utakmica je pokazala koliko je nestabilna energija u timu. Nije bilo one prave želje, niti zajedničkog pulsa među igračima. Teško je govoriti o motivaciji kad se vidi da tim nije povezan, ni na terenu, ni van njega. Igra je bila spora, bez ideje, a atmosfera na tribinama više je stvarala pritisak, nego podršku. U takvom okruženju teško je graditi mir i sigurnost potrebnu za rezultat – počeo je analizu Nebojša Gudelj (57) i nastavio:
– Da bi se tim razvio uz pomoć sistema, neophodno je da svi članovi tima i igrači takođe budu spremni da sarađuju. Samo tada je moguće izvući pun potencijal iz tima. Kad se tim gradi i stvara po sistemu i na poverenju, pri čemu otvorenost, posvećenost, odgovornost i fokus na rezultate ne smeju da izostanu, onda možete sami sebi postaviti i ciljeve u odgovornom i datom zadatku kao trener.
– Izgubljeno je poverenje, bila je prisutna nesigurnost, nema saradnje, nema pravog tima, a igrači takođe igraju mnogo slabije, nego što igraju u svojim klubovima. Pitanja za razmišljanje su uvek dobra, jer samoispitujete sebe i imate dobru pripremu i samokontrolu i znate odakle da počnete i kako da počnete. Kako stvaraš poverenje između sebe i igrača? Kako gradiš poverenje unutar stručnog štaba? Kako gradiš poverenje među igračima? Postoji li negde nepoverenje? Jer poverenje je temelj saradnje. Ono raste kada se ljudi međusobno upoznaju i na drugačije načine, jer se tada njihovo ponašanje manje tumači negativno. Situacija nepoverenja je nesigurna i stvara negativnu napetost. Nije teško imati poverenje jedni u druge kada sve ide dobro, ali mnogo je teže zadržati to poverenje kada stvari krenu loše. Upravo tada se javljaju negativne emocije.
Jeste li pričali sa sinom Nemanjom? Šta on kaže na tu utakmicu? Posebno što nije igrao?
– Jesam, naravno. Nije mu bilo lako, kao što nije ni svim reprezentativcima. Svaki fudbaler želi da pomogne timu, ili kad igra, ili kada sedi na klupi i vidi da stvari ne idu kako treba, oseća se bespomoćno. Nemanja nije igrao tu utakmicu jer je bio povređen, ali bez obzira na to, bilo ko da igra, bilo ko da je na klupi, bilo ko da je na tribinama, bilo ko da je povređen, to je tim i tim uvek zajedno pobeđuje i zajedno gubi. Nemanja je takav da uvek analizira, razume širu sliku i ne traži izgovore. Nije ljut, više je razočaran što tim kao celina ne deluje složno. On uvek gleda da podrži saigrače, profesionalac je i iskusan sa pritiskom utakmica, igrač koji je osvojio dosta trofeja i dve Lige Evrope. Ali poznajem ga i znam da to u sebi preživljava intenzivno, jer je ponosan i profesionalac.
Piksi nije jedini krivac
Koliki teret krivice ide na račun selektora Dragana Stojkovića?
– Selektor i svi treneri uvek nose najveći deo odgovornosti, to je priroda posla. Trener je taj koji postavlja sistem, bira igrače i gradi atmosferu. Ali krivica nikada nije samo na jednom čoveku. Igrači su ti koji na terenu pokazuju volju, disciplinu i odnos prema dresu, ali da bi to ispunili i pokazali, bitni su i drugi faktori. Ako tu nema zajedništva, nijedan trener, ma koliko iskusan, ne može sam da izvuče rezultat. Dakle, odgovornost je podeljena, ali selektor mora biti taj koji zna da sve poveže u celinu.
– Ali glavna namera trenera treba da bude, kako razviti tim u sistemu, da bi se osvojio cilje. Još nema poverenja, prisutna je nesigurnost, nema saradnje, nema pravog tima. Igrači su dosta puta bili nesigurni u svoje uloge, a trener treba da se fokusira na individualne razgovore u kojima se objašnjavaju zadaci. Ta početna faza je najvažnija za svakog trenera kad preuzme tim, ili selekciju. Bitna je i da bi se sagledali kvaliteti igrača, njihove snage i slabosti, i na osnovu toga odredio stil igre i način igre. U ovoj fazi takođe počinje izgradnja tima i timskog duha.
– Dugo se polemisalo i kritikovalo zbog loših rezultata i pritiska medija. Još nije bila jasna igračka filozofija, bilo je mnogo promena, naročito u organizaciji i načinu igre. Nije bilo po meni stabilnosti, stalno se tražila idealna postava i formacija. Dosta problema, po meni, potiče iz nedovoljne pripreme u toj prvoj formirajućoj fazi. Zbog toga se mnogo brzo ulazi u fazu problema, koju bi mi kao treneri nazvali „storming faza“.
„Storming faza“
– Što tim duže ostane u „storming fazi“, to je veći pritisak na igrače, klub i trenera. U takvim situacijama obično trener postaje žrtva. Trener treba da poznaje stil trenerskog vođstva nad igračima, ponekad orijentisan na saradnju, odnose, atmosferu, timski duh i zadovoljstvo, pored fokusiranja na postavljanje ciljeva, dogovore, strukturu i pravila, sprovođenje plana i postizanje rezultata.
– Trener treba da bude zainteresovan i za to šta igrači misle i osećaju. Cilj takvog trenera je da izvuče najbolje iz igrača, kroz vođenje, postavljanje otvorenih pitanja, slušanje i motivisanje. Svaki trener ima ličnu viziju kao cilj, a igrači su sredstvo da se ta vizija sprovede i žele da njihov tim igra atraktivno, sa dominacijom, čvrstom odbranom, gradnjom igre otpozadi i napadom. Želi da tim bude atraktivan i dominantan u posedu lopte, sa namerom da napada unapred, da pritiska visoko i da se brzo prebacuje u tranziciji po osvojenoj, ili izgubljenoj lopti.
– Medutim, dosta trenera želi da tim igra onako kako on želi, bez obzira na snage i slabosti tima i bez da se zapita, da li tim to trenutno može da izvede. Pitanje je, da li treba tako brzo menjati stil igre u odnosu na završeni neki proces, kao što je svetsko ili evropsko prvenstvo, ili to treba raditi postepeno? Iz analize se vidi da se igrači ne osećaju prijatno ni odgovorno za ono što rade, pa zbog toga ne mogu da pruže maksimum, što vodi do slabijih rezultata.
Šanse postoje, dok god ima matematike
– Svaki trener mora da prepozna u kojoj fazi se tim nalazi i koji stil vođenja je najprimereniji. Trener mora da zna koja je snaga tima i da gradi igru iz te snage. Treba da stvori pozitivnu napetost kako bi izbegao nepoverenje. Poverenje se gradi kroz individualne razgovore i postizanje pozitivnih rezultata. Nije teško imati poverenje jedni u druge kada sve ide dobro, ali mnogo je teže zadržati to poverenje kada stvari krenu loše. Upravo tada se javljaju negativne emocije.
Srbiji su preostale utakmice protiv Engleske i Letonije, ali ništa ne drži više u svojim rukama. Kakve su šanse da se dokopa baraža?
– Šanse postoje dok god ima matematike, ali realno situacija nije laka. Mora se desiti nešto više od samog fudbala – zajedništvo, borbenost i vera. Kad ekipa pronađe zajednički ritam i emociju, može da iznenadi i jače rivale. Engleska je veliki izazov, ali i prilika da pokažemo karakter. Ako Srbija uđe u te utakmice sa pravim mentalitetom, uvek postoji nada.
Ko bi po vama bio najbolji izbor za selektora Srbije? I zašto?
– Ne bih izdvajao ime, jer je važnije kakav profil trener mora biti. Srbija treba selektora koji ima autoritet, znanje, ali i emociju. Nekog ko razume naš mentalitet, da zna kad da podigne ton, a kad da pruži ruku. Potrebno je da ima viziju, ne samo taktiku, već i sposobnost da poveže ljude. Dakle, neko ko može da ujedini, jer bez zajedništva nema igre, ni rezultata. Druga stvar, ponovo se vraćam na početnu situaciju bilo kog trenera koji prihvati tu ulogu.
Tim mora da želi pobedu
– Svaki pristup počinje analizom početne situacije. Jednostavno morate imati tim koji mora i želi obe utakmice da pobedi. Prvo pitanje koje postavljate je, šta smatrate karakteristikama jakog tima? Na osnovu karakteristika koje identifikujete, analizirate vlastitu početnu situaciju, šta već imam, a šta mi još nedostaje da imam tim koji će sve dati od sebe da pobedi i da li taj tim ima kvaliteta da se nosi sa tim pritiskom i odgovornostima?
– Bilo koji trener da se prihvati posla, treba videti koja je ambicija trenera. Da li se ambicija podudara s očekivanjima? Koja je ambicija osoblja? FSS na duži period? Možete li (ili biste trebalo) razlikovati ambiciju u rezultatima koje želite postići i sliku koju želite stvoriti (šta želite da analitičari, kritičari, igrači, publika kažu o vašem timu na kraju te dve utakmice)? Da li tim, kao tim, još ima jasnu ambiciju? Da li smo kolektivno jaki ili individualno? Koja je snaga sadašnjeg tima? Kako ćete pobeđivati u narednim utakmicama? Možete li već reći u čemu je reprezentacija zaista dobra? Da li je to kreativnost u sistemu, da li je to individualni kvalitet bočnih igrača, da li je to agresivnost i pasivnost tima, da li je to oportunistički fudbal, da li su to prekidi, da li je to brza tranzicija po izgubljenoj lopti…
Ponosan na sinove i ćerku
Kako je biti otac troje dece, koji su sebe pronašli u sportu? Sinova Nemanje i Dragiše, te ćerke Vanje koja je bila veoma talentovana teniserka.
– To je ogromna radost i ponos. Ali i odgovornost. Sport je težak put, pun odricanja i pritiska. Ponosan sam što su sva troje izgradila radne sportske navike i karakter. Naučili su da ništa ne dolazi lako, i da disciplina uvek pobedi talenat. Kao roditelj, najveća mi je satisfakcija što su zdravi, vredni i čestiti ljudi. Sve drugo dolazi i prolazi.
– U jakom timu, najbolji igrači napreduju. Ono što je onda najvažnije je da ostali igrači prihvate da se jači igrači ističu. Kao trener, morate upravljati celim ovim procesom, da tako kažem. A to upravljanje se u suštini odnosi na održavanje stabilne hijerarhije. Samo kroz stabilnu hijerarhiju možete naterati svoj tim da igra s istom namerom. Jer ako igrači ne mogu, ili ne žele igrati u službi jedni drugih, na primer zato što misle da bi se igra trebala vrteti oko njih, nemoguće je pravilno provesti strategiju. Dakle, ukratko, najbolji igrači su najvažniji, ali svima je potrebna perspektiva, čak i rezervnim igračima.
– Zato je i bitno to stalno samoispitivanje trenera. Ko su najbolji igrači u vašem timu? Da li ovi igrači ostvaruju svoj puni potencijal unutar stila igre? Mogu li najbolji igrači podneti odgovornost? Jesu li ostali spremni igrati uz podršku ovim igračima? I sasvim je moguće da to kao trener moraš iznova da istražuješ svake nedelje.
Prelazna rešenja nisu dobra
Treba li sada izabrati selektora za stalno, ili prelazno rešenje za ove dve utakmice, a tek posle imenovati trenera za sledeće kvalifikacije?
– Prelazna rešenja uvek donesu kratkoročni mir, ali dugoročno ne daju rezultat. Srbija mora da ima plan i kontinuitet. Ako se već menja selektor, to treba da bude odluka za duže vreme, neko ko će graditi tim za sledeće kvalifikacije, ne samo gasiti požar. Potreban je proces, a ne reakcija iz emocije. Stabilnost je ključ, ne brzina.
Šta danas radi Nebojša Gudelj? Čime se bavi?
– Još sam u fudbalu, svakodnevno. Radim na analizama, prisustvujem treninzima, predajem trenerima na onlajn kursu, prenosim iskustvo i trudim se i savetujem mnogima da im pomognem da razumeju šta fudbal stvarno jeste. Ne samo tehnika, nego karakter i timski duh. To me ispunjava. Fudbal mi je dao mnogo i sada pokušavam da vratim kroz rad sa decom, mladim igračima i seniorima.
Šta mislite o srpskom fudbalu u odnosu na, recimo, španski? Gde grešimo i kako nadomestiti veliki jaz?
– Glavna razlika je u sistemu rada. U Španiji se gradi od deteta, od škole, pa do seniora, sve je povezano. Kod nas se i dalje previše oslanjamo na talenat, a premalo na proces. Treneri u mlađim kategorijama moraju biti najbolji, jer se tu sve formira. Mi imamo neverovatan potencijal, ali bez jasnog sistema i ulaganja u edukaciju trenera, razlika će samo rasti. Potrebno je strpljenje, rad i vizija ništa preko noći – jasan je Nebojša Gudelj.
Nebojsa Gudelj Izvor: Privatna arhiva
(Kurir.rs / Lajk.rs)
