BFC Beočin, ekipa koja je bacila na kolena Partizan, dokaz da je u košarci sve moguće kada se radi na pravi način.
Košarka je najuspešniji sport u Srbiji (uz svu čast fudbalu i najpopularniji), a uspesi našeg nacionalnog tima i klubova sežu daleko u prošlost, na same začetke.
Škola košarke tadašnje Jugoslavije bila je jedinstvena, učili smo mnoge ovom sportu, prepisivali su od nas modele i sisteme, a i današnja špansko i grčko poimanje ovog sporta je u velikoj meri po ugledu na ono što smo stvorili.
Jugoslavija kao zemlja više ne postoji, izlišno je trošiti reči koliko je tadašnja košarkaška liga bila jaka, ali je od tog vremena ostala samo seta.
Najbolji srpski klubovi trenutno nastupaju u ABA ligi, napravljenoj da replicira ligu stare Juge, a vodi se velika kampanja kako ista nije dobra i da nam je jedini spas jaka domaća liga.
Neki od glavnih zagovornika ovog mišljena su selektor Svetislav Pešić, predsednik KSS-a Nebojša Čović i čelnici domaćeg takmičenja (KLS) koja je praktično privatna i nije pod ingerencijom Saveza.
Da li je moguće napraviti jaku domaću ligu? Verovatno jeste, ali postoji mnogo faktora koji se moraju uzeti u obzir.
Trenutno je to samo maštarija, realnost je da bez prohodnosti u Evroligu našim velikanima ne bi značila ništa, a to ne bi bilo dobro ni za manje klubove.
Često se čuje mišljenje da nova košarkaška liga treba da se ugleda na nekadašnju YUBA ligu koja je postojala od 1992. do 2000. godine, a romantičari se sa setom sećaju tog nekog „lepšeg“ vremena u košarci, kada je bilo moguće da „mali“ klubovi naprave čudo i pomrse račune velikanima!
Potrudićemo se da vas podsetimo tih simpatičnih ekipa koje su ukrale srce navijačima u mini-serijalu, a „prva među jednakima“ od ovih ekipa je bila na korak do titule prvaka Jugoslavije!
Stariji se sigurno sećaju, a u pitanju je BFC Beočin.
BFC BEOČIN
Klub je osnovan 1970. godine pod nazivom „Cement“, a u prvoj ligi Jugoslavije nastupali su od 1993. do 1997. godine.
Beočin je u ovom periodu nastupao i u FIBA Korać kupu i Saporta kupu, a verovali ili ne, umalo su stigli i do najelitnijeg klupskog takmičenja u Evropi.
Sezona je 1995/1996., igra se finalna serija plej-ofa YUBA lige, a Beočin vodi protiv Partizana rezultatom 2-0 u seriji!
Šok, neverica, oduševljenje svih nepristrasnih koji su mislili da borba Davida i Golijata može da dobije „srećan kraj“
Beočinci predvođeni mladim Miroslavom Mutom Nikolićem sa klupe i asovima kao što su Željko Vučurović, Milenko Topić, Željko Topalović, Vladimir Kuzmanović i mnogi drugi bili su na korak do sna, ali kako to obično biva, nisu ga dosanjali.
BFC Beočin sastav sezona 1995/1996.
Aleksandar Smiljanić, Željko Vučurović, Nemanja Danilović, Zoran Marković, Milan Marinković, Ljubomir Nikolić, Zoran Stojačić, Nikola Glišović, Vladimir Kuzmanović, Bojan Kusmuk, Milenko Topić i Željko Topalović.
Partizan je izjednačio na 2-2 u seriji, a u majstorici pred prepunom halom Pionir odbranio titulu i sprečio možda i najveće iznenađenje u istoriji srpske košarke.
Beočin je u ovim okršajima imao i šut za titulu u četvrtom meču, ali je Aleksandar Smiljanić promašio…
Gotovo trideset godina kasnije, sa akterom ove „bajke“ Vladimirom Kuzmanovićem prisetili smo se kluba koji je i dan danas jedna od najlepših košarkaških priča i svega što se dešavalo pre, posle i za vreme finalne serije sa Partizanom.
DOLAZAK U BEOČIN
– Došao sam u Beočin iz OKK Beograda. Imao sam želju da ostanem u Beogradu i da igram, ali u to vreme sam imao utisak da u OKK nisu bili baš „za prosperitet“ mladih igrača. Imao sam ponudu Vojvodine, ali me je poziv Mute Nikolića ubedio.
Rekao je da sam im baš ja potreban, imali smo sastanak Muta, predsednik kluba Veseljko Kojadinović i ja u hotelu Metropol i lako smo se dogovorili. Pitao sam ih gde su me gledali uopšte, pošto u to vreme nije bilo kao danas menadžera, videa, sve si morao sam. Muta mi je rekao da me je video na jednom turniru u Novom Sadu i da sam im baš ja potreban, što mi je u tom momentu imponovalo, ali bilo i malo čudno. Kada sam uopšte čuo da me Beočin traži, morao sam da otvorim „Sport“(tadašnji dnevni list), da vidim uopšte ko im je u sastavu, a onda sam video prezimena koja znam poput Stojačića, Markovića, Kusmukovića – prisetio se početaka u Beočinu u razgovoru za naš portal Vladimir Kuzmanović.
Prva sezona(1994/1995) i već uspeh
– YUBA liga je u vreme naše prve sezone bila sa 32 kluba. Odlučeno je prethodnog leta da se proširi, te se igralo po sistemu četiri grupe sa po osam timova nakon čega se formirala Superliga. Ovo nije bilo pravedno prema Beočinu koji je izborio ulazak iz jake B lige, a ovako smo upali u izuzetno tešku grupu sa Radničkim iz Kragujevca, Ivom Šabac…
Došli su u tim i Milenko Topić i Željko Topalović, ali nam ipak niko nije davao previše šansi za uspeh. Sećam se ankete pred start šampionata, predviđali su nam 14. ili 15. mesto.
Bili mlad tim, prosek godina je bio oko 24,25, a stvorili smo zaista fenomenalnu hemiju. To je bilo ono što nas je krasilo, a vođeni Mutom, verovali smo da možemo i do „nečega većeg“, mada niko tada nije mogao da pretpostavi koji je krajnji domet.
DA LI POBEDITI ILI IZGUBITI?
Beočin je prošao svoju grupu, ušao u Superligu, a pred njima je bio paradoks. Naime, igrali su meč sa Spartakom za 4. mesto na tabeli na kraju ligaškog dela. Na snazi je bilo bizarno pravilo da ekipa koja je bolje rangirana igra prvi meč u gostima, pa potom dva kod kuće, tako da je poraz bio logičnija opcija.
– Poslednja utakmica regularnog dela te sezone i prvi put dilema u karijeri…više nam je odgovaralo da izgubimo utakmicu od Spartka, jer bi u tom slučaju u plej-ofu prvu utakmicu četvrtfinala igrali na „našem“ parketu u Novom Sadu.
Naravno, mi smo bili pošteni, ništa nije moglo da nas poremeti da damo sve od sebe, dobili smo tu utamicu, a kasnije izgubili plej-of seriju od Subotičana rezultatom 2-1, i nismo se plasirali u polufinale.
Možda bi sve bilo drugačije da nije postojalo to pravilo koje favorizuje slabije rangiranu ekipu da prvu utakmicu igra kod kuće.
SEZONA IZ SNOVA 1995/1996,
– Sledeće sezone smo ušli motivisani, spremni za veliki rezultat, a on je i došao, mada nije završilo kako smo želeli i možda zaslužili.
Mi smo cele sezone zapravo videli Budućnost kao glavnog rivala, sastali smo se njima u polufinalu, a to su bile utakmice na „život i smrt“. Bilo je svega, pljuvanja sa tribina, raznih dešavanja na terenu, a na kraju smo izašli kao pobednici.
Finalna serija sa Partizanom
– Muta nas je fenomenalno spremio za finalnu seriju sa Partizanom. Prve dve utakmice smo glatko pobedili i zaista smo verovali da možemo da budemo šampioni.
Prvi meč – čudna, kombinovana zona! Tri čoveka u zoni, dva igraju čoveka. Iznenadili smo ih i lagano pobedili. Oni su se za drugi meč spremali za tu zonu, a mi smo igrali čoveka celu utakmicu i opet glatko trijumfovali.
Bili smo smireni, ubeđeni u krajnji uspeh.
Čak i posle poraza u trećoj utakmici nije nas hvatala panika, znali smo da smo tu, na korak, bili smo u zenu.
Šta reći o četvrtoj utakmici, imali smo šut za titulu, a Aleksandar Smiljanić je na veliku žalost svih promašio.
Smilja je moj veliki prijatelj i kolega, mnogo puta smo pričali o toj situaciji, da je mogao da ide i na ulaz, iznudi faul, da potroši više vremena, ostalo je 15 seundi do kraja, a oni su vodili pola koša.
Ko zna kako bi se sve razvijalo da nisam polomio stopalo na tom meču, pošto sam stvarno tu seriju igrao fenomenalno. Bilo je i mnogo čudnih dešavanja, isključenje Kusmuka, ali to sve na kraju nije važno.
Poraženi smo u petom meču, a Partizan je postao šampion.
NOVI SAD KAO DOM
– Mi smo svoje domaće utakmice igrali u Novom Sadu, jer hala u Beočinu koja postoji i dan danas nije bila završena. Velika je žal što je tako, jer taj objekat prima 1.500 ljudi, imali bi fantastičnu atmosferu i podršku, a to baš i nije bio slučaj u Novom Sadu.
Dolazili su naši iz Beočina, po dva, tri autobusa, ali nas Novosađani nikada nisu „primili kao svoje“.
Moramo se setiti da je Novi Sad tada imao pet ekipa koje su se takmičile, kako u prvoj ligi, tako i u rangu niže.
Živeli smo svi u Novom Sadu svi, to je sve jako blizu, ali jednostavno nismo imali taj komfor.
GAŠENJE KLUBA
– Sledeće sezone je otišao Muta, klub je bio u velikim problemima, ali smo mi igrali zaista dobro i dalje. Mnogi zaboravljaju da smo mi u regularnom delu sezone dva puta pobedili Partizan.
Pred jedan meč smo dobili almanah KK Partizan sa svom istorijom, a tamo piše da je skor Partizan- Beočin u regularnom delu šampionata 3-3. Malo koja ekipa može da se pohvali takvim uspehom.
Trenirali smo u Novom Sadu, a dešavalo se da nas zbog duga za struju u Spensu seljakaju, pa smo bili prinuđeni da se snalazimo nekim školama.
Bilo nam je teško zbog cele situacije, ali smo do kraja davali sve od sebe.
NAJLEPŠE GODINE ŽIVOTA I KARIJERE
– Period u Beočinu mi je bio najlepši u košarkaškoj karijeri. Posle perioda sankcija i onih teških vremena, prvi put sam zarađivao novac od toga što radim sa ljudima koje volim. Nisu to bile neke pare koje menjaju život, ali sam mogao da izdržavam sebe, plaćam režije, kupujem hranu, priuštim sebi autobmobil. Stvroili smo prijateljstva za ceo život, Marković mi je i kum, a imali smo nešto jedinstveno. Kao i u svakom klubu je bilo problema, ali su ostali bili i ljubomorni na našu hemiju.
Ostaje velika žal što je klub ugašen, isto tako i velika žal što nismo osvojili titulu, mi tada, ili Hemofarm kasnije, jer je to bio dokaz da se dobrim radom i zalaganjem sve može postići.
Osvojio sam posle titulu u Budućnosti, sa Zvezdom, imam i Evročelendž kup u Rumuniji, ali su mi godine u Beočinu najlepši period karijere. Najbezbrižnije godine mog života i ništa nije ni približno tome.
Košarka je tih godina bila po mom mišljenju najbolja, savršen spoj atletike, brzine, šuta, razmišljanja. Sada se igra mnogo fizički, sve se promenilo, a nisam siguran da bi se u tome pronašao.
Reprezentacija je još jedan od dokaza koliko je naša liga bila kvalitetna, a na pripremama za Atlantu 1996. godine bili su i Duda Ivković, Željko Obradović, Muta Nikolić, Darko Ruso, Milaković.
Broj trenera je bio neverovatan, a to se takođe malo izgubilo.
Milenko Topić koji je bio jedan od naših prevodnika u Beočinu je postao reprezentativac, ne treba trošiti reči kakvu je karijeru napravio, ai smo svi ostavili pečat.
Bila je privilegija i zadovoljstvo igrati sa tim momcima – zaključio je Vladimir Kuzmanović.
Radost koja se prepoznavala u Kuzminom glasu dok je pričao o ovom klubu govori više od svih izgovorenih reči.
Potrebno je sećati se istorije, kako bi išli u bolju budućnost, a upravo to je cilj ovog serijala.
Beočin je stao na korak do sna, ali je ono što su postigli veće od bilo koje titule. Ostali su jedna velika porodica, a o njihovim uspesima pričaju generacije.
Košarkaši, Aleksa Avramović Izvor: KSS
(Kurir.rs / Lajk.rs)
