Rukometaš Partizan dao zanimljiv intervju za klupski sajt.
Nakon burne utakmice sa grčkim predstavnikom i aktuelne borbe za šampionsku titulu, razgovarali smo sa Mihajlom Radojkovićem – rukometašem Partizana, koji nam je bez zadrške govorio o profesionalnim izazovima, porodičnom životu, roditeljstvu, ali i muzici koja se svakodnevno sluša u njegovom domu.
Mihajlo, prethodnu utakmicu u Grčkoj obeležio je incident sa navijačima. Kako si ti doživeo tu situaciju?
– Iskreno, nisam osetio strah. Verujem da se ništa ozbiljno ne bi dogodilo, niti bi incident promenio tok utakmice. Možda smo i mi mogli da napustimo teren, da budemo mudriji, ali navikli smo na takve situacije. Verovatno nas to iskustvo i učinilo manje reaktivnim u tom trenutku.
A, kada su Grci odbili da igraju revanš u Beogradu?
– Bilo mi je zaista žao. Mislim da bi ta utakmica u Beogradu pred našom publikom bila prava rukometna predstava. Iskreno verujem da bismo prošli dalje. Verovatno su i oni to znali, pa su tražili razlog da se povuku.
Sama činjenica da ste vi izdržali napad i provokacije, a oni nisu želeli revanš, pokazuje određenu razliku u karakteru.
– Upravo tako. Pokazali smo ko smo mi i koliko možemo da izdržimo – i psihički i fizički.
Šta očekuješ u narednom periodu, kada je reč o takmičenju u domaćem prvenstvu?
– Očekuje nas borba za titulu šampiona. Idemo korak po korak – prvo polufinale, pa finale sa Vojvodinom. To je utakmica za sve ili ništa. Ostaje žal za dva trofeja koja su nam izmakla, ali iz toga smo mnogo naučili. Verujem da ćemo biti spremni za finale.
Da li je Vojvodina i dalje najteži rival?
– Definitivno. To je ekipa koja godinama dominira. Ali ove sezone, Partizan je sa jakim sastavom pokazao da može da vrati titulu u Humsku. Imamo realnu šansu.
Rukometaši generalno važe za mirnije, porodične ljude. Da li se slažeš sa tim?
– Slažem se. Mi nismo toliko prisutni u medijima, ne eksponiramo se. Većina nas u klubu su porodični ljudi, posvećeni porodici i sportu. Mislim da nas to i razlikuje od drugih sportista.
Kod kuće te čeka sin Matija. Kako se snalaziš u ulozi oca?
– Matija ima godinu i mesec dana. Moram da kažem da najveću zahvalnost dugujem supruzi. Ne radi, potpuno je posvećena njemu i njegovom odrastanju. Bez nje to ne bi bilo moguće. Ja uskačem kad god mogu, ali najveći teret je na njoj.
Mislite li da ćete biti strogi roditelj kako sin raste?
– Ne verujem. Po prirodi sam nežniji, dok je supruga ta koja je stroža. Naravno, neće moći sve da mu se dozvoli, ali neću biti tip koji naređuje.
Kako si se upoznao sa suprugom?
– Upoznali smo se preko prijatelja u Beogradu, a ja sam tada igrao u Sloveniji. Brzo smo kliknuli. Iako sam se vratio u Sloveniju, ona je nakon par meseci napustila posao i došla kod mene. Od tada smo zajedno, kroz sve.
Da li imate vremena za zajedničke izlaske?
– Iskreno, nismo tip za klubove i kafane. Više volimo šetnje, večere, opuštenu atmosferu. Ali što se muzike tiče – od jutra do mraka kod nas se sluša narodna muzika.
Ko su vam omiljeni izvođači?
– Najčešće pustimo neki kafanski miks. Trenutno slušamo Teu Tairović – pesmu “Cuk Guzel”, jer nas podseća na vreme kada sam igrao u Turskoj, a ona je bila sa mnom.
Istanbul i Bešiktaš su ti, čini se, ostali u lepom sećanju?
– Apsolutno. Istanbul je jedan od najlepših gradova za život. Bešiktaš me podseća na Partizan – isti su dresovi, isti žar navijača. Tamo sam se osećao kao kod kuće. Mislim da su Turci i Srbi po mentalitetu veoma slični, i to mi je mnogo značilo.
RK Partizan, Grobari, AEK, Rukomet Izvor: Kurir
(Kurir.rs / Lajk.rs)
