Čuveni srpski futsal trener, Zoran Žigić Miki Kapelo, imao je priliku da prvi trenira Duška Šarića kada je on došao u Beograd. Sada je podelio neke zanimljive anegdote vezane za njihov odnos
Novi gost serijala „Mali fudbal, velike priče“ bio je legendarni futsal trener Zoran Žigić, poznatiji kao Miki Kapelo.
Čuveni Kapelo iza sebe ima filmsku životnu priču, uspeo je da odvede Konjarnik u Rekopa Kup, evropsko takmičenje koje je u futsalu bilo ono što je Liga Evrope u fudbalu, a tokom karijere trenirao je brojna zanimljiva lica i poznate igrače.
Ipak, jedna ličnost se izdvaja, a to je Duško Šarić. Rođeni brat Darka Šarića trenirao je sa Konjarnikom jedno vreme, kasnije je osnovao svoj futsal klub Municipijum, a Miki Kapelo je za Kurir podelio neke anegdote koje je imao sa njim.
Imao si priliku da treniraš Duška Šarića, dobro poznato lice na ovim prostorima. Kako se sećaš tih dana?
– Mogu da kažem da sam ja prvi trenirao Duška Šarića kada je došao u Beograd. Daka Bojanović ga je znao od ranije, rekao mi je ima tu jedan dečko hoće da trenira sa nama. Upoznao sam ga u gradu, otišli smo na piće, pitao me je kada može da dođe da trenira, a ja sam rekao možeš sutra. Došao je, neka besna kola, ja gledam šta je ovo, nisam ni znao ko je ni šta je. Godinu dana je on sa nama trenirao, a da ja nisam znao ni ko je ni šta je… Posle sam čuo ko je, bili smo kod njega na prijateljskim utakmicama dva puta kao Konjarnik, ugostio nas je kao car i hvala mu na tome!
– To je jedan čovek koji je dao za sport mnogo, napravio je čudo sa Municipijumom, klubom koji je osnovao u Crnoj Gori. Prvi igrači koji su otišli kod njega bili su pokojni Peca Brzaković, Zoka Pržulj, bio je Živić, Ciga Knežević je išao kao trener. Igrali su Siniša i Benić, ne znam još ko… Imali su dobru ekipu i harali su, dve tri godine su bili šampioni!
Miki Kapelo se u opširnom intervjuu dotakao još mnogih brojnih zanimljivih priča, a sve možete pronaći u sledećem video snimku, ali i u ostatku teksta.
Kako da pronađemo prave reči da predstavimo našeg sagovornika? Jednostavno, Miki Kapelo je futsal!
Neponovljivi čovek i trener koji apsolutno nikog ne ostavlja ravnodušnim! Zoran Žigić, poznatiji kao Miki Kapelo, je neko ko se bavi malim fudbalom, ali čija je priča zaista velika i zbog toga je morao da se nađe u serijalu pod nazivom „Mali fudbal, velike priče“!
– Drago mi je da mogu da razgovaram sa takvom legendom novinarstva kao što si ti Žare. Pratiš mali fudbal od kada si počeo da braniš i napravio si projekat koji je vrhunski i svaka čast na tome.
Da bi ljudi shvatili koliko je Miki Kapelo veliko ime u svetu futsala, podeliću jednu svoju anegdotu. Branio sam u Budvi, u ekipi Cezara i igrali smo polufinale plej-ofa protiv Titograda. Tribine odlično popunjene, tenzija velika, a Titograd nas ubi… U toku jednog napada prolazi mi čovek kroz šest metara i kaže, „Gde mi je Miki Kapelo? Pozdravi ga!“. Ja sam se nasmejao i zbunio, nisam siguran da li je u pitanju bio Bojanović ili Ćetković, ali neko od te dvojice futsalera tima iz Podgorice… Ali eto, 500, 600 kilometara od Konjarnika, usred utakmice sezone, čovek nasred terena pita za Mikija Kapela…
– To su igrači koji su među prvim strancima stigli u Konjarnik kada je bio pokojni Miša Protekta u klubu. On je napravio najveći uspeh sa Konjarnikom i hvala mu najviše i neka mu je laka crna zemlja! Daka i Ćetko su igrači koji su ostavljali srce na terenu za Konjarnik, klub i ceo kraj. I dan danas smo prijatelji! Jesmo 500, 600 kilometara udaljeni, ali i dan danas se čujemo.
Sam početak, odakle Miki u futsalu i odakle nadimak Kapelo? Konjarnik i ljubav prema klubu? Jesi li rođen u ovom kraju, jesi li ovde odrastao?
– Ja sam na Konjarnik došao 1971. godine, a 1967. sam godište. Već tada je kod nas počeo da se igra mali fudbal kod nas, neki manji turniri su bili u pitanju… Prvi moj veliki turnir na koji sam išao sa mojim drugarima iz kraja bio je u Hali sportova na Novom Beogradu. Zvali smo se Konjarnik i bilo je preko 1200 ekipa, igralo se na ispadanje, subotom i nedeljom, od ujutru do uveče. I oni su dali ime timu Konjarnik, to je tako ostalo… Ja sam išao sa njima, zavoleo sam to i odatle je sve krenulo. U prvoj generaciji igrali su Švaba, Deki Smiljanić, Rajkan, Đokica, Petrić, Zeka, Bogica Bulatović… Sve su bili igrači iz našeg kraja, samo su Dule Petrić i Đokica bili sa strane.
– Na klupi je tada bio Bata Tričković koji me je i uveo u svet futsala. Rekao je, ajde mali, ideš ti sa nama i ja sam tako krenuo… Ljubav je odmah počela!
– Nadimak sam dobio igrom slučaja na Čukarici, na čuvenom turniru koji se nekada igrao. Mi smo deset turnira zaredom osvojili i onda je bilo Miki Kapelo, Miki Kapelo… I do dan danas je ostalo. Čukarica je bila jedan od najjačih turnira u to vreme.
– Tada su, na taj turnir, dolazili igrači i velikog i malog fudbala. Turnir nikada nije bio jači što se tiče imena koja su igrala, a ne ovo što danas gledamo da treneri zabranjuju igračima velikog fudbala da učestvuju na turnirima kako se ne bi povredili… Kažu da igrači sa velikog fudbala ne mogu da igraju turnire, ja mislim da mogu. Da je to greška i da bi trebalo da nauče kako se obrađuje lopta, te da bi bili mnogo bolji na velikom fudbalu kada bi igrali mali.
Da se dotaknemo Zorana Bate Mirkovića, da li je istina da je on stvarno iz Juventusa dolazio da igra turnire za Konjarnik?
– Nije baš bilo tako, sada ću vam sve otkriti. Igrali smo četvrtfinale Čukarice, ja sam bio sa njim, išli smo da kupimo bele šortseve i on je otišao da se šiša. Na istom mestu šišao se i Žarko Zečević koji je bio zbunjen što će Bata na turnir sa nama. Pitao ga je, nećeš valjda Bato?! On je odgovorio, dođi da gledaš! Bata je tada potpisao za Atalantu, nije bio u Juventusu, i došao je da igra.
– Desilo se još jednom, e tada je potpisao za Juventus! Bila je kiša neka, mi smo gubili… On je rekao samo, debeli, idi nađi mi patike. Ja sam ih našao, on se skinuo, ušao u igru i mi smo pobedili.
– Toliko bih mogao da pričam o jednoj legendi koja je ostavila srce za kraj i njemu hvala do neba! Zato je i uspeo, jer je imao želju i volju da igra, a ne kao pojedinci. A, to je sve do ljudi, kakav si čovek i ništa više!
Bata nije jedini iz porodice Mirković koji je igrao za Konjarnik?
– Njegov brat Zvezdan je takođe igrao za Konjarnik! Igrali smo finale Kupa Beograda 2010. godine, dobili smo Zemun u Beogradu, gde je Bata promašio penal, Devča mu je odbranio. Ipak, Zvezdan je dao gol i uzeli smo Kup Beograda!
Najlepši trenuci u Konjarniku?
– Kada smo ulazili u prvu ligu, kada smo igrali u eliti, igrali smo finale protiv Marba 2004. godine… To se igralo na dve utakmice, prvu smo dobili 2:1, drugu izgubili 4:1 u Šumicama… Prva se igrala na Banjici, tu smo bili domaćini. Okrenulo se, nije htelo, bili su bolji…
– I mi i oni smo u to vreme imali najbolje igrače. Ja sam imao strance i naše neke domaće, oni su pokupovali sve što vredi u futsalu… I zadesi se u tom momentu da dve beogradske ekipe igraju finale. Oni su igrali Ligu šampiona, a mi smo otišli na Rekopa Kup u Španiju, u Lugo…
Kako bi opisao šta osećaš prema futsalu?
– Mali fudbal i futsal su meni sve u životu, zaista volim sve ovo! To je kao neki adrenalin, bez kog ne može čovek!
Otkrio si mnoge igrače, ali je najveći definitivno Predrag Rajić. Kako je Miki doveo Raju na futsal i Srbiji i Evropi dao jednog od najboljih igrača u istoriji?
– Predrag Rajić je moj dobar drug, prijatelj. Ja sam njega skinuo sa velikog fudbala kada je bio u Borči. Preporučio mi ga je još jedan moj dobar drug, Stefke, Stefanović Slobodan, koji je igrao sa njim u Borči. Rekao mi je Miki idi, ima jedan mali krivonogi u Borči, pogledaj ga, da ga dovedemo u Konjarnik. Ja sam otišao, gledao, odmah sam video kvalitet.
– Išao sam da uzmem papire sa mojim drugarom Persom. Odemo do Borče, da uzmemo papire kod Baje. Baja nas odvede u kafanu, tad je još radio onaj Putnik, mi se tu izubijamo, oni čekaju da mi donesemo papire… Došli smo tek ujutru, prvim jutarnjim autobusom iz Borče! Ali, doveli smo Raju!
Koga si još sve otkrio i koga si imao čast da treniraš?
– Sa velikog fudbala sam skinuo i Borka Surudžića, on je sada postao vrhunski trener, osvojio je titulu sa Bubamarom, na tome mu čestitam. Bio je perfektan igrač. Ima tu još dobrih igrača koji su prodefilovali Konjarnikom. Da ne zaboravim Alilovića, Saleta Veljkovića, golmana Trmčića, cela ta generacija… Zatim Vlada Krezavi Jovanović, Sale Krkljavi Stanković, koji je bio fenomen i kao drugar i kao igrač. S njim je šala bila non stop. Pa, Vonja Milanović…
Podeli neku anegdotu sa Saletom Stankovićem Krkljavim?
– Ima ih milion, ali evo ova… Vraćali smo se iz Petrovca sa turnira, pobedili smo, bilo je oko pola 1 ujutru. On je tražio telefon da zove majku neke devojčice da pita šta je uradila na ispitu ili kontrolnom… I on zove, kaže onako mucajući, izvinite, dobar dan. Kažu mu, nije dobar dan nego dobro veče! Kaže on, pa dobro, to je isto… Pita šta je uradila ta i ta na kontrolnom, mi smo umirali od smeha. S njim nikad nije dosadno, on je jedan fenomen za mene. Dobar čovek i igrač!
Futsal devedesetih, sa kim si sve sarađivao i imao susret na turnirima ili utakmicama? Podeli neku anegdotu?
– Sad ću da se vratim na Tašmajdan, mi smo 1992. godine osvojili taj turnir. Ne znam koliko je bilo ekipa, polufinale i finale se igralo u jednom danu… Polufinale smo dobili ove iz Koteža, a u finalu dobijemo tim Juse Bulića, oni su se zvali Ljuba Zemunac. Dobili smo ih 2:0. Za Konjarnik je tada branio David, on je tad branio u Grafičaru. Igrali su Bata Mirković i Taševski koji su prelazili iz omladinaca Rada u prvi tim, zatim Gavrilo Gajević, igrao je Nebojša Vignjević, Knol Petrović iz Radničkog sa Novog Beograda, a na klupi su sedeli i Rakić i Ceki. Bio je i Braca Lojanica. Mi smo njih dobili 2:0 golovima Knola koji je dao dva gola u finalu. Jusa Bulić je ušao u svlačionicu, čestitao nam…
– Igrali smo protiv pokojnog Cunera u Zemunu gde smo se mi radovali, pa smo se polivali vodom. Jedan drugog prskali, čovek nije mogao da veruje šta se dešava. Ja sam po prirodi temperamentan, posebno kad vodim utakmicu, pa je bilo zanimljivih situacija.
– Želeo bih da spomenem i Kenedija, legendu malog fudbala i čoveka koji nažalost više nije živ. On je naš, tu iz Šumica, imao je svoje Mungose i bili smo veliki rivali. Bilo je pozitivno rivalstvo, sa Kenedijem je bilo više anegdota nego sa bilo kim drugim.
Kada je počela da se igra futsal liga? Kako je tekao razvoj futsala od prvih dana, pa do danas?
– Futsal liga je počela da se igra 1998. godine, pa je izbio rat 1999. To je bila liga Jugoslavije, po šest ekipa iz Srbije i šest iz Crne Gore. Kada je rat izbio, mi smo bili među dve ekipe koje ispadaju. Sreća u nesreći, kada je rat izbio liga se prekinula, a mi smo uspeli da ostanemo u ligi.
– Sledeće sezone bili smo negde u sredini, a ima jedna vrlo zanimljiva anegdota iz te sezone. Išli smo u Crnu Goru, trebalo je da igramo u subotu u Nikšiću protiv Elektroprivrede, dok je u nedelju bio zakazan meč sa Optikom Monokl u Danilovgradu. U to vreme Elektroprivreda je bila prva, a Optika druga. Mi smo, neznajući kakvo je vreme i šta nas čeka, a bila je zima, krenuli vozom. Idemo vozom, pa ćemo polako. Ušli smo u voz, uzeli kušet kola, a ono hladno… Nismo došli do Valjeva, šest sati je prošlo. Do Priboja ko zna koliko smo putovali… Haos, nevreme, sneg… Ušli smo u hotel u Nikšiću u pola 2 ujutru, kada smo ustali vidimo fudbalere Partizana! Šta je sad ovo?!
– Tumbaković vodio Partizan, igrali su protiv Sutjeske u jedan, a mi u 12 sa Elektroprivredom. Mi ih dobijemo, Predrag Rajić ih demolira, nisu ga znali tada, Sale Veljković odigra odlično, Joksa… Dobili smo ih 6:4, Raja je bio prvi put u Nikšiću i ubio ih je. Vanja Delić je branio za njih, igrali su Nikezići, igrao Nenezić, braća Brguljan… E, šta se dalje dešava. Nas je gledalo možda 15, 20 ljudi, a na tribinama stadiona, na meču Sutjeska – Partizan je sve gorelo! I mi se zakačimo s njima, oni se zakače sa nama, nisu mogli da podnesu poraz… Hteli su da se biju, sva sreća Zvezdan Mirković uskoči… Jedva mi živu glavu izvukosmo…
– Ajmo mi u kombi, kombijem za Danilovgrad, popodne, kad je to bilo, u nedelju… Možda i uveče… Odigramo protiv Optike, naravno izgubimo… Gazda Optike, kako se zvao, Željko beše… Platio nam je kombi da nas vozi do Beograda. Kijamet, nevreme, užas. A vozač, fanatik! Mi smo kupili jedno 20 piva, mislim da nijedno nismo popili kako je on vozio! Mi smo molili Boga da stignemo živi i zdravi! Ali to je bilo lepo vreme, druženje imalo je svoje draži…
– Konjarnik je klub koji traje i koji će trajati dok sam ja živ sigurno! E, sad, posle mene, da li će neko uspeti da me nasledi… To ćemo da vidimo… Ali dok je mene, ja sam rekao da ćemo igrati! Sad igramo treću ligu, ove godine pokušaćemo da napravimo ekipu da probamo da pojurimo viši rang, pa polako. Sami guramo, nemamo podršku ni pomoć, videćemo kako će to da izgleda.
Rivalstvo sa Marbom? Na kraju te je tvoj igrač, Peca Rajić, odvojio od šampionske titule pošto je bio najbolji u tim čuvenim finalnim mečevima, samo ne u dresu Konjarnika…
– Eto, vidite… Moj igrač me je koštao titule… Zasluženo su bili bolji, pobedili su i šta ima… Takvo je vreme bilo, sada smo mi ostali, a njih nema, ali bih voleo da se i taj klub aktivira, isto kao i Mungosi… Nema ko da povuče, da nasledi Kenedija i te neke ljude, da krene iznova… Da sve zaživi, da opet krenemo da gledamo pune dvorane!
– Mene je sramota da odem da gledam polufinale lige Smederevo igra sa Loznicom, a prazna hala… Više ima Smederevaca nego Lozničana… Finale FON – Loznica, poluprazne Šumice… To nije recept za budućnost i recept za boljitak futsala u Srbiji…
Novije generacije, mečevi protiv Paleža, Banjice u Kupu Beograda, polufinale lige protiv Loznice…
– To je sreća… Okrenula se sreća na stranu Loznice… Što se tiče Paleža, mi smo ih pobedili u Šumicama, a imali smo puno sreće! Bila je prepuna hala, nikad više ljudi nije bilo, ko hoće može da nađe na internetu. Minut i nešto do kraja mi smo gubili, okrenuli smo rezultat, pala je ograda što deli teren od tribine koliko su se navijači radovali posle golova! Kažu da 800 ljudi može da stane u „Šumice“, da ima toliko sedećih mesta. Mi smo prodali 1100 karata, a bilo je sigurno 1200, 1300 ljudi! Bilo je i njihovih navijača koji su bili odvojeni na drugoj strani!
– Bila je jedna vrhunska predstava, vrhunska utakmica! Korektan meč i sa naše i sa njihove strane, bolji je pobedio. Oni nisu imali golmana Roksića koji je bio na nekom turniru u igrici PES, dobio je i zanimljiv transparent – „Više sreće u PES-u“.
– Meč je rešio Nikola Ristanović koji je sada generalni direktor Grafičara, eto…
Prošlo je mnogo zanimljivih igrača kroz Konjarnik, a mnogi od njih su sada na velikoj sceni kada je futsal u pitanju, da li biste nekog izdvojili?
– To je jedna generacija koju sam ja uzeo na pravi fudbalski put. Oni su postali vodeći igrači u svojim klubovima. Tu je Drago Šljukić koji dominira u ekipi FON Banjica i prošle godine je uz Cipija Kocića bio najzaslužniji za titulu i pobedu u finalnoj seriji. Velja Ratković i Miloš Ljujić su uveli Hramu prvu ligu. Tu je i Sale Milutinović sa njima. Nikola Arsić Herki bio je najbolji igrač druge futsal lige u dresu Partenona. Stefan Kokotović je bio tu, sada se oprostio od futsala. Nikola Vićić je bio kapiten, sada je u Bosni, radi kao direktor u FK Zvijezda…
– Bio je tu i Stefan Bosnić. Boske je bio moj ljubimac, moje dete fudbalsko! Napravio je veliko ime i u fudbalu i u futsalu i u mini fudbalu! Za njega nema prepreke!
Mural i anegdota, da li je istina da je jedna komšinica pomislila da si mrtav posle pravljenja murala?
– Marko Ćurčić je sreo tu ženu, ona ga je pitala da li je moguće da sam ja umro! On je rekao nije umro, ona ga je pitala kako, šta će mural na zgradi?! Pa eto, tako, stavili su ljudi mural, to su uradili moji navijači, oni su to napravili! A valjda sam i ja zaslužio za sve ove godine što sam držao Konjarnik, što sam napravio nešto od tog kraja, da dobijem taj mural. Tu mi je ispred kuće, svaki dan prođem, vidim… Setim se lepih dana, setim se nekad i loših dana… Ali idemo dalje!
Trenutna situacija u srpskom futsalu, kako izaći iz krize?
– Po meni, trebalo bi da prepišemo model od drugih. Nismo mi najpametniji, ali u jedno vreme bili smo ispred svih. Sada su nas prestigli Slovenci i Hrvati, Bosanci nas prestižu… Mi smo u rangu Makedonaca i Crnogoraca trenutno… E, sad, svako od nas koji živimo za futsal i radimo u futsalu, ima poneki predlog kako bi moglo da bude bolje. Postoji komisija, koja po meni prethodne četiri godine nije uradila ništa i trebalo bi da se promeni! Da dođu ljudi koji hoće da rade i ulože znanje u te neke projekte da bi naša liga zaživela.
– Druga stvar, liga bi trebalo da broji deset klubova. Prvih osam igraju plej-of, deveti baraž za opstanak, deseti da ispada! I da bude zanimljivije. Da ne bude kao sada, sedmi se baškari, ne ide nigde… Nego, svi da dobiju šansu za titulu! Osam ekipa, pa šta bude, jedan ispada direktno, jedan u baraž!
– Mlađe selekcije bi morali da imaju svi klubovi prve i druge lige i na tome bi moralo daleko ozbiljnije da se radi! Fudbalski savez Srbije morao bi da odreši kesu za mlađe selekcije… To je jedini i ispravan put da se futsal razvije.
– I da pređemo na to što je broj jedan, a zaboravio sam na početku da kažem – na televizijske prenose! Da futsal bude na televiziji, da bude na Areni Sport, a da Arena plaća klubovima za ta tv prava kojima bi klubovi mogli od tih para da dovedu nekog kvalitetnog stranca, kao što je to slučaj u Hrvatskoj. Tamo od tih tv prava svaki klub ima po dva stranca! I to ne loša, nego prava stranca, kvalitetna!
– Hoće da naprave U17 reprezentaciju… Pa ti treba da nađeš dete koje će roditelj u 17 godina da prebaci sa velikog na mali fudbal. Ko će to da uradi? Neće niko! Ti moraš da ga ubediš nekako da bi ga doveo, da ga približiš da može da igra i jedno i drugo, kako bi se posle opredelio da ostane na futsalu.
– Od lako ćemo nema ništa! Trebalo bi da imamo ligu za seniore, ali i ligu za igrače do 23 godine i do 19. Ne može U19, pa prvi tim, retki su igrači koji su na taj način zaigrali za seniore i odmah pokazali kvalitet! Ja nisam video da je neko bljesnuo, odigrao vrhunski… Ima ih, ali su retkost… Više ti igrača izgubiš nego što ih dobiješ!
Turniri i tvoj stav o njima?
– Ja sam uvek bio za turnire i volim ih! Bio sam na Tašmajdanu, gledao sam NBGD Kup u 61. bloku, Jelovac takođe… Kad god imam vremena, ja ga provodim na turnirima. Družim se, razmenjujem iskustva i mišljenja sa ljudima. Pronalazim igrače. Ko kaže da ne mogu da se nađu, taj laže! Samo treba ići i gledati! Tražiti i biti uporan! Kažu, kako ćeš ti da napraviš igrača? Pa, igrač se ne pravi, igrač se stvara! Treba prvo da ga nađeš! Da ideš da gledaš veliki fudbal, turnire…
Anegdote vezane za turnire? Gde si sve bio, kroz šta si prolazio?
– Svaki turnir vuče neku svoju anegdotu… Uh, šta bih sada mogao da kažem ovako na prvu loptu… Ima anegdota kada smo bili na Rekopa Kupu u Vigu sa Konjarnikom u Lugu, 2005. godine. Tamo su bili i Hrvati sa nama u hotelu, Split je bio i tu je bio Robert Jarni. I onda smo se malo družili sa njim, pitali ga za ono kad ga je Bata Mirković uhvatio za nezgodno mesto. Posle smo zvali Batu na telefon, on se javio i ispričali su se kao najrođeniji!
– Posle turnira smo se vraćali iz Luga, išli smo u Pariz. I sad, čekali smo onaj minibus da naiđe kako bi nas odvezao u hostel, pa posle toga da idemo do centra grada, da vidimo Ajfelovu kulu. Mi smo čekali i čekali… Niko nije hteo da priđe da pita šta se dešava, a ja kad bih krenuo oni bi svi skočili, nemoj ti, ne znaš engleski! A moj prijatelj Persa i ja smo bili zajedno, naš drugar zaboravio da ostavi rakiju Špancima u Lugu, pa smo mi ubili litar rakije… I, šta se dešava, kažem im ja, pustite vi mene da priđem, nebitan je engleski, bitno je da se mi razumemo! Kako oni obilaze krugove kombijima, vidim ja jedan je stao sa strane. I čeka… Ja idem ka njemu i kažem mu na srpskom: „Prika, kad ima sledeći?“. A on odgovori, takođe na srpskom: „Reci, šta treba? Evo sad će da dođe!“. A ja nikad srećniji! Čovek nazvao na onu motorolu i u roku od dva minuta smo krenuli ka hostelu! Pitao sam ove moje: „I, šta je sad?!“. Oni gledaju, nisu mogli da veruju gde sam ja našao našeg tu. Pa, samo treba da pitaš! Sa srpskim jezikom možeš sve!
– Postoji dosta anegdota, sa svakom generacijom! Za mene su turniri život, uživaš, gledaš, družiš se… Sklapaš prijateljstva, kako kroz turnire tako i kroz ligu.
Ulazak Crvene zvezde i Partizana u futsal, može li da pomogne popularizaciji sporta?
– Podržavam to što su Zvezda i Partizan napravili. Drago mi je što prave dobre ekipe i što se takmiče. Sad ima neka priča da će Zvezda da uđe u prvu ligu, a da će Partizan da igra drugu. Videćemo šta će se desiti. Ali dobra je stvar što su ušli u futsal i očekujem da će biti pune tribine kada igraju Zvezda i Partizan! Kao u Hrvatskoj što ima Dinamo, Torcida, Split… To je draž! Čuo sam da je Sarajevo prišlo fudbalskom klubu, da su napravili neki dogovor, pročitao sam negde. Spektakl je kada igraju Sarajevo i Željo! I kod nas je ulazak večitih vrhunski i ja to podržavam maksimalno!
Konjarnik trenutno? Najavio si da ćete pokušati da pojurite plasman u drugu ligu, koji igrači su trenutno u opticaju kao pojačanja?
– Ima igrača, pregovarali smo, ali ne bih otkrivao imena… Da ne bude, ja kažem, pa se ne dogovorimo… Dok se ne dogovorimo, ništa! Ali imam dva pojačanja sa strane, nisu iz Beograda. Rade ovde. Pored njih dvojice imam i braću jednu koju bih da angažujem. To bi završilo celu našu priču. Imamo problem gde ćemo da igramo, najverovatnije će to opet biti Sopot. Ali videćemo… Ovde sam zvao, obigravao, molio, kumio… Zvao sam i „Slodes“, tamo imaju termine samo subotom i nedeljom pre podne, to nama ne odgovara. „Rakovicu“ sam zvao, direktorka je rekla može, ali idemo od nedelje do nedelje, a ni to nam ne znači ništa. Jedva čekam da se završi hala „Radnički“ na Crvenom krstu gde ćemo verovatno preći da treniramo i igramo. Čuo sam da prave halu za futsal, samo za trening. Imaće jedno 90 stolica u publici, biće trening sala koja može da se iskoristi za utakmice. Tamo smo igrali dve, tri godine, a kada se napravi nova dvorana mislim da će biti hram sportova gde će se igrati i košarka i rukomet i odbojka i futsal…
Najboljih pet kojih si trenirao, ali po igračkim kvalitetima?
– Mogu li prvo da nabrojim pet stranaca, da se niko ne naljuti? Da se ne bi niko naljutio, petorka stranaca je, Alen Lalić na zadnjem, Daka Bojanović i Rok Grželj sa strane i gore Igor Ćetković, a golman nije stranac, ali je tu, Negomir Trmčić.
– Što se domaćih tiče, vratiću se u to vreme kad smo igrali sa Marbom finale, čuvene duele sa Koskom iz Niša… Na golu ponovo Negomir Trmčić, a uz njega još Miloš Alilović na zadnjem, dva bočna Zoran Benić sa jedne, Sale Veljković sa druge, a gore je Miloš Joksić, veliki Joksa!
Da li je Zoran Benić i u Konjarniku imao situacija ili anegdota poput one sa bačenim kostobranom i prekinutim napadom Azerbejdžana u meču kvalifikacija za Evropsko prvenstvo kada smo se prvi put plasirali pod imenom Srbija?
– Dobar je Bena! Ima jedna anegdota sa njim. Povredio se, Miša Protekta mu je rekao da ide na operaciju, a on mu je odgovorio ne, ne, ja ću da se spremim, pa da probam da igram. Problem je bio što je on pokidao ligamente, to mu je Miša naznačio, a ovaj mu je rekao mrtav ladan, može da se igra i bez ligamenata! Otišao je na operaciju na kraju, bila je uspešna, sad je svoj čovek. Bio je jedan od najboljih igrača koje sam ikada trenirao.
– Da ne zaboravim ovu generaciju gde su bili Saša Stanković Krkljavi, Vladimir Jovanović Kreza, da ne pričamo… Ali neka bude onih petorica – Trmčić, Alilović, Benić, Veljković i Joksić.
Najboljih pet kojih si trenirao, ali za atmosferu?
– Saša Stanković, pravi za atmosferu! Vlada Jovanović Krezavi, i on je bio za atmosferu dobar, nek bude on leva noga bočni, Krkljavi neka bude zadnji. Na golu Šveđa Veličković, moj veliki prijatelj iz Grocke koji je za atmosferu rođen. Ima tu igrača… Eto, stavio bih i Marka Ćurčića Ćureta, on je i dalje u klubu. Stefan Bosnić bi mogao tu isto da upadne, spomenuo sam ga da je veliki igrač. Ne bih da se neko naljuti što ga nisam spomenuo…
– Ima zanimljiva priča, sada smo igrali poslednje kolo ove sezone u Padinskoj Skeli gde sam morao da uđem na teren na bih naterao Ćureta da trči. Čovek neće! Jednostavno neće! Ja uđem u teren da ga teram, on kaže, ma ne mogu, baš me briga… Trčao sam… Šta si trčao, nisi se oznojio?! Sa njim sam uvek na ivici nekog noža dok je fudbala, ali posle to ide dalje. A ima kvalitet, samo je čovek budala u glavi, neće da trči, da radi i trenira…
– Takođe, Boske kad smo imali kancelariju kluba po tri, četiri dana nije izlazio odatle! Pobedimo, oni ostanu gore, piju, zezaju se… Igrali smo kod nas u školskom uprava i navijači protiv igrača, on nikada nije želeo da igra za igrače! Pobedimo igrače, ponesemo tri, četiri gajbe piva i udri do zore, celu noć!
Miki van futsala i na Zvezdinoj tribini? Do kada si išao na utakmice, podeli neku anegdotu?
– Od osmog rođendana sam krenuo na utakmice, pa eto, koliko od tada ima… Dugo godina sam bio na severu, mogu da kažem da sam odrastao na Marakani. Drago mi je, upoznao sam mnogo drugova, imamo puno putovanja zajedničkih… Eto i ta čuvena zastava „Konjarnik“ koja se videla u Bariju 1991. godine na tribini bila je moja. Mi smo je doneli na utakmicu!
Da li je istina da je prečka s Marakane posle utakmice protiv Bajerna 1991. godine završila na Konjarniku?
– Tako je, prečka je završila kod nas na Konjarniku u kafiću. Videli smo nose svi nešto, ajde i mi da uzmemo, da imamo za nas. I eto, nosi i polako sa Marakane ka Konjarniku peške, nije nam daleko!
– Takođe, išli smo u Englesku, pa smo se pogubili nismo znali autobusom da izađemo iz Londona! Bio je dabldeker, pa ne može na svako skretanje, morao je da ide okolo. Četiri, pet sati smo se vrteli u krug oko Londona! Nismo znali da nađemo izlaz. Ali dobro, sve je to za ljude.
Išao si na utakmice u vreme raspada Jugoslavije, bilo je ratno stanje, šta se tada sve dešavalo, ima li nekih zanimljivih anegdota sa tribine? Ja sam u to vreme tek rođen, u to vreme su se raznorazna imena spajala sa tribinama, bio je tu i Željko Ražnatović Arkan…
– Mnogo ljudi je išlo i na ratište, puno navijača je izgubilo živote… Arkan je bio jedan od vođa navijača u to vreme. Vreme je bilo užasno, mnogo delija, naših drugova je izranjavano na ratištu… Početkom devedesetih godina stvarno je bila katastrofa!
– Pre rata je bilo jako lepo ići na utakmice. Išli smo na ta gostovanja, Split, Zagreb… Išli smo u Vinkovce, Osijek, Sarajevo, Mostar… Ma svuda po staroj Jugoslaviji! Bilo je anegdota, ali ne bih širio priču, da ostanemo na futsalu, to je sada najinteresantnije.
Tvoji lični planovi za dalje?
– Poslednju trenersku epizodu imao sam u Smederevu, pokrivao sam Dejana Majesa. Videćemo da li ostajem tu, ima ponuda iz prve i druge lige, zvali su me. Ali ja ne bih da idem iz Beograda, ja bih da ostanem i da sa mojim Konjarnikom radim na tome da ono što sam obećao ispunim. Da uđemo u drugu ligu, a valjda će se posle toga sve promeniti na bolje i valjda ćemo se vratiti u Šumice da igramo u našoj hali. Tu nas je jako teško pobediti!
– Bavite se sportom, manite se telefona! Imam još jednu poruku, ali ne samo za mlade već za sve ljude iz sveta fudbala i futsala! KMF Konjarnik od 11. avgusta organizuje turnir u OŠ „Stevan Sinđelić“, pa bih pozvao sve da uveličaju turnir koji već četiri godine organizujemo. Mi to sami organizujemo, trenutno bez sponzora, a ako se neko javi i pročita ovo, ko god hoće dobrodošao je! Ove godine je 50-godišnjica škole „Stevan Sinđelić“ i mislim da će oni biti pokrovitelji turnira. Pa ćemo da vidimo za dalje!
Slavlje futsalera u svlačionici posle plasmana na Svetsko prvenstvo Izvor: Kurir TV
(Kurir.rs / Lajk.rs)
