Prostor bivše Jugoslavije je te 1993. godine bio potresen ratnim razaranjima.
No, uprkos minskim poljima, bodljikavim žicama i mrkim pogledima, dva puta su doskorašnji zemljaci ipak našli način da se ujedine. Nažalost, ni tada ne zbog srećnih okolnosti.
Sredinom godine dve smrti su potresle ceo region. I dok je odlazak Dražena Petrovića, koji je stradao 7. juna u saobraćajnoj nesreći, polako išao ka zaboravu, 16. dana septembra desio se novi šok.
U Veloj Luci na ostrvu Korčula isplivalo je beživotno telo Roka Petroviča.
Jugoslovenski Džejms Din
Fantastični skijaš bio je totalno drugačiji od svih. Nije bio samo sportista, već intelektualac, boem, pesnik, borac za ljudska prava u sportu…
Sin je čuvenog Krešimira Petroviča, naučnika iz Ljubljane koji je inače poreklom iz Hrvatske. Mladi Rok je brzo pobrao simpatije ljubitelja zimskog sporta, ali i dama.
Petrovič se nije ponašao po uobičajenim standardima za tadašnje jugoslovenske prilike. Način razmišljanja, stil oblačenja i frizura učinili su ga velikom zvezdom.
Rođen 5. februara 1966. godine u Ljubljani, a prema sopstvenom priznanju, za profesionalni sport se opredelio kada je imao devet godina.
„Bila je to moja prva velika odluka u životu. Meni je skijanje bilo ispred mnogih drugih stvari.“
Svetski šampion
Sa samo 17 godina je postao omladinski prvak sveta u slalomu održanom u Sestrijereu.
Ušao je u istoriju kada je u sezoni 1985/86 uspeo da osvoji Kristalni globus u slalomu ispred Ingemara Stenmarka, Paula Fromelta i Bojana Križaja koji su imali po 25 bodova manje od njega izjednačeni na drugom mestu. Te sezone je pobeđivao u Sestrijereu, Vengenu, Lilehameru, Valiju i naravno Kranjskoj Gori, a na podijumu je bio još dva puta. Postao je prvi skijaš sa prostora tadašnje SFRJ koji je osvojio Svetski kup.
Sledeće godine Jugoslavija ga je opet slavila jer je na trci Svetskog kupa u Krajnskoj Gori prvi bio Bojan Križaj, a drugi upravo Rok Petrovič!
Legendarni Ingemar Stenmark je na pitanje, da li je zadovoljan formom, odgovorio: „Nije loše, ali niko ne vozi tako kao Rok“.
Ironija sudbine povezala Dražena i Roka
Te 1986. godine bio je proglašen za najboljeg sportistu Jugoslavije. Ironija je da je nasledio Dražena, koji je godinu dana ranije bio najbolji.
No, nakon sezone iz snova, nije uspeo da ponovi ni blizu isti rezultat.
Karijeru je završio 1988. godine, da bi potom počeo da se bavi naukom.
Borac za ljudska prava
Upisao je studije na Sportskom fakultetu u Ljubljani, a diplomirao je 1991. godine na temi „Kršenje ljudskih prava u sportu“ sa prosečnom ocenom 9,5.
Nastavio je sa postdiplomskim studijama i već je napisao magistarski rad na temu „Diskretno simulacijsko modeliranje biomehaničkih struktura osnova alpskog skijanja“.
U septembru 1993. godine, nekoliko dana uoči odbrane, otišao je na odmor na ostrvo Korčula. Nesrećnim spletom okolnosti poginuo je 16. septembra 1993. godine prilikom ronjenja na dah. Imao je samo 27 godina, a magistarsku titulu je dobio posthumno.
Njegova popularnost tih godina je bila velika. Zabeležen je slučaj tokom takmičenja na Jahorini i Bjelašnici da je nekoliko sati bio okružen mamama sa decom kojima je davao autogram.
Sebe je opisao u jednom intervjuu: „Ne bih da ja o sebi pričam. Možda samo: ponekad mi se učini da sam prevelik boem za ovako ozbiljan posao kakav je vrhunsko skijanje“.
O osećaju posle trke, Rok Petrovič je dao zanimljiv odgovor.
„Ima sličnosti između osećaja posle savršene trke i posle dobrog tucanja. U oba slučaja si u nekom stanju koje bi se, približno, moglo opisati kao „nije ti ni do čega“. Ali sličan osećaj se javlja i kada napraviš lošu vožnju, što i mene čudi“.
Na pitanje, da li je profesionalni sport sve manje human, odgovorio je:
„Osećam neke naznake u tom smislu. Ali ne mislim da sport, profesionalni, vrhunski, dehumanizuje sam po sebi. Dehumanizacija u sportu jeste rezultat opšte dehumanizacije. Danas ljudi sve manje čitaju, gotovo da se uopšte ne bave lepim umetnostima, ne umeju da prepoznaju lepotu, interesovanja su im sasvim pomerena ka nekom užasnom prakticizmu“.
Objasnio je i kako se on bori za lepotu sporta. Čitao je, pisao poeziju, uživao u umetnosti i trudio se da mu svaka trka bude umetničko delo.
„Možda bi se moglo reći da je to moj način borbe za očuvanje lepote u sportu“.
Prorekao sudbinu: Idemo svi u bestraga
Nije mu svidelo u kom pravcu ide sport, ali i život uopšte.
„Sudeći po onima koje znam, te po onome što saznajem preko njih, slovenačka omladina, a verujem da to važi i za omladinu u celini, nema jasnih i pravih motiva. Mnogim mladima u Sloveniji jedini cilj predstavlja novac, potom žurevi. Ta jednostranost u motivu morala bi da zabrine sve kojima je do daljeg izgrađivanja jedne ali zaista samoupravne socijalističke Jugoslavije. Pragmatizam, filovan nekim površnim hedonizmom ne može biti recept za prevladavanje prilika u kojima se nalazimo. Dodamo li tome ono što sam već rekao, da se sve manje čita i obrazuje, da se znanje gotovo i ne ceni – eto sjajnog načina da svi zajedno odemo u bestraga“.
(Kurir.rs / Lajk.rs)
