Ana Skot je slavna ličnost koja mora da se nosi sa medijima. Vivijen ima san. Erin Brokovič se bori protiv mašinerije kako bi pomogla onima kojima je pomoć preko potrebna. Liz Gilbert obilazi svet i kupi najbolje od svega. Darbi Šo je inteligentna, hrabra i ide do kraja u svojim namerama…
Kad bude bio sniman film o Andrei Lekić, bilo da je dokumentarac ili igrani, uočićemo sve ove karakteristike, prepoznaćemo sličnosti između puta kojim je išla i, na kraju, kao i sve ove fiktivne ličnosti, pobeđivala. KAD bude bio sniman film. Ne AKO.
Svojevremeno najbolja rukometašica sveta, vratila se u rodni Beograd. Na potpisivanju sponzorskog ugovora Saveza sa auto-kućom BYD, pojavila se u odelu, u „kostimu“ generalnog menadžera svih ženskih selekcija Srbije. Pored nje je bio selektor, bila je i najbolja igračica reprezentacije, ali… Andrea. (ovde ide onaj emodži čovečuljka koji širi ruke).
Može priča? Može. Kada? Kad god. Sutra, ali gde? Gde vama odgovara.
Da bi ovaj razgovor bio u pravom kontekstu – treba ponoviti: najbolja na svetu! Kao Nikola Jokić. Kao Novak Đoković. Kao… Kraj niza. Ali, ova diva svetskog rukometa ne samo da je prirodna i ljubazna, već je i na misiji. „Kao i obično“, neko bi rekao, ali ovoga puta cilj je veći od svetskog srebra iz 2013. Misija je uspela ako posle jednog ovakvog intervjua, barem jedna devojčica negde u Srbiji kaže roditeljima da je upišu na rukomet.
Dan posle prvog susreta, odelo je zamenila trenerka reprezentacije.
– Istina, uželela sam se malo elegantnije garderobe. Ali dobro, navikli smo da budemo stalno u trenerkama. Čak idemo u tom smeru da žensku reprezentaciju i promovišemo malo i tako što će u jednom trenutku da obuče odela“, počela je intervju za Mozzart Sport Andrea Lekić, legenda koja će krajem novembra povesti najbolje srpske rukometašice na Svetsko prvenstvo (26. novembar – 14. decembar).
To je ideja generalnog menadžera, ili…?
Da li u nekoj drugoj zemlji, u kojoj je rukomet popularniji nego u Srbiji, može da se zamisli da svojevremeno najbolja igračica sveta bude ovako otvorena za medije, da uživa u šetnji glavnim gradom… I zašto nije?
– Mislim da to polazi od kućnog vaspitanja i toga koliko je jedna osoba pristupačna i otvorena. Može da bude i mač sa dve oštrice, malo teži deo našeg posla. Biti na terenu i držati loptu u rukama je mnogo lakše nego biti ispred kamere i pričati o sportu. Ali, ako će to podiže svest kod mladih ljudi da je zdravo baviti se sportom, da ne pričamo o popularnosti samog rukometa, meni je onda to postalo neraskidivo od ideje kojom se sada bavimo.
Prokletstvo i blagoslov. Tako bi bilo da je rukomet popularan kao, recimo, košarka, a najbolji rukometaši kao Jokić, Bogdanović… Da, bilo bi teško izdržati reflektore javnosti, ali to bi značilo da je ovaj širom Evrope izuzetno gledan sport „bezbedan“ i u Srbiji.
– Ja bih to najviše volela. Danas znamo da bez medija uključenih u sport, nema ni sporta. Bez reklame, nema ni popularnosti. I to je upravo nešto na čemu radimo. Ideja nam je da budemo što otvoreniji, samim tim da poboljšamo sliku o rukometu. Jer on u našoj zemlji nije zastupljen. Žao mi je, jer smatram da smo mogli, možda i mojom prisutnošću u medijima, da dovedemo veći broj devojčica na rukometni teren.
Novinari kojima je glavni zadatak praćenje košarke, uvek će reći da nedostaju izjave Jokića da bi se širila baza pod obručima.
– To je primarno. Mi širimo sliku o ovom sportu, nema boljeg ambasadora od nas. Samim tim, devojčice i dečaci koji imaju uzore, mogu da dođu u barem neku vrstu kontakta sa njima, čak i putem medija, društvenih mreža, posle ili pre utakmica… To predstavlja ostvarenje sna. Svi smo bili u koži te dece, znamo šta znači kad ugledaš idola. Pogledajmo ženske sportove u svetu, tu je ogromna ekspanzija! Ženska košarka, WNBA, ženski fudbal… Ti sportovi nam daju mnogo jasniju sliku šta znači marketing.
Kad je pomenula WNBA… Ženska košarkaška liga u Americi je shvatila kojim putem mora da ide. Napravila je kult ličnosti! I doživela sulud rast popularnosti. Koliko je važno da se pojavljuju legende, jednako je bitno i da se promovišu nove devojke, da se ispričaju njihove priče.
– Pitaš me nešto što je definitivno cilj sektora za ženski rukomet. Da devojke koje dolaze ili koje su već nekako vreme u reprezentaciji budu pravi promoteri ovog sporta. Potrudićemo se.
Jer se tako podiže i njima samopouzdanje, odnosno značaj kada odlaze na ovako veliko takmičenje kakvo je Svetsko prvenstvo.
– Svi mi volimo da se priča o sportu kojim se bavimo, zar ne? E, sad, popularnost nosi lepe i teške strane. Vrlo često ćemo čuti: ’Ne ja, ne mogu danas da dajem intervju, nisam spremna…’ Sledeći put će vrata biti zatvorena, jer ako ne budemo imali devojčice koje će u tom trenutku videti njima pristupačnu poznatu ličnost, teško ćemo nešto uraditi. Krećemo sa edukacijom.
– Želim da im skrenem pažnju. Imam iskustvo iz inostranstva kako niz promotivnih aktivnosti utiče na popularnost sporta. Ako želimo da naš rukomet bude uspešniji, bolji i vidljiviji, a samim tim i da dolaze bolji rezultati i sponzori, onda je način vrlo jasan.
Mozzart Sport je posle šokantne eliminacije košarkaša Srbije na Evrobasketu od Finske analizirao i došao do zaključka da je ovo najlošija godina timskog srpskog sporta, jer niko nije uzeo medalju… Osim ako to ne urade rukometašice na SP. Dakle, da li će?
– Ja sam neko ko uvek sanja velike snove. Ne bih rekla da imamo, ili nemamo šansu za medalju, jer onda bi to automatski značilo da ne verujem u reprezentaciju. Kad se vratimo hronološki unazad, reprezentacija smo koja veoma dugo nije ostvarila dobar plasman na Svetskom prvenstvu, pre 12 godina je poslednja medalja. Samim tim, nemam osnova da kažem da možemo da osvojimo medalju, ali nismo ni opterećeni time toliko. Nama je prioritet da prođemo prvu grupu, a imamo i povoljno ukrštanje. Tako da postoji izgledna šansa da se nađemo u veoma dobroj poziciji. E, sad, novi je selektor, sistem… Hemija je onaj sastojak koji čini čuda. Ja se stvarno uzdam u to da Srbija može da bude senzacija na ovom Svetskom prvenstvu. Eto, možda tako lepo da se kaže.
Koliko je vremena potrebno da se napravi sistem koji će braniti da se dobar rezultat reprezentacije na velikim takmičenjima smatra senzacijom?
– Ono što je nama od uvek falilo, jeste sistem. Posle 2013. i osvojene medalje desio se veliki pad! Velika rupa. Zato je naš prioritet razvoj mladih igrača. Imamo veoma talentovane juniorke i kadetkinje. Smatram da u ženskom rukometu, s kvalitetnim radom, za četiri godine može da se vidi ogromna, ogromna, ogromna razlika! Moja životna želja je plasman na Olimpijske igre koji bi bio za nas stvarno nešto – fenomenalno! U mojoj glavi se često nalazi taj Brizbejn, jer moramo da znamo da sistem nije moguće izgraditi u tri godine (do Los Anđelesa, prim. aut). Svi znamo šta je neophodno za neke dugoročne rezultate. A kult se pravi i bez rezultata. Ponašanjem i davanjem na terenu.
Eto, to je ono što mi sada ođe fali. Taj komad krša pri kući što zapamtih da mi je dom. Jedino to ostade moje, jer ga svuđe nosih sa sobom i nikad ga niđe ne zaboravih. (S ove bande moje gore, Jasenka Lalović). Koliko je bila logična, laka ili teška odluka, za da se posle toliko godina u inostranstvu Andrea Lekić vrati u rodni Beograd?
– Dugo nisam već u Srbiji, 19 godina praktično sam van Beograda. Primarni plan je bio povratak. E, sad, ljudi iz Saveza mogu da posvedoče da je tri meseca trajalo čuveno razmišljanje kada se priključiti svemu. Momenat koji je presudio bila je odlučna namera koju sam primetila. I videla sam prethodne primere uključivanja bivših uspešnih sportista u svoje sportove, to je uvek lepo. Da se ogradim, to ne znači da su vrhunski sportisti i vrhunski radnici, ali opet je lepo videti lica koja mogu biti magnet. Osećaj zdrave sredine je presudio. I zajednički interes. E sad, za dalje planove biću možda kompetentnija da kažem posle nekoliko meseci, ali za sada sam mirna i zadovoljna tu gde se nalazim.
Opet, proradiće u Andreinom sagovorniku to što je „košarkaški novinar“ koji je video koliko je velikana potrošeno kada su se vraćali „kući“. Koliko je udaraca potrebno da se Andrea Lekić zapita?
– Ja sam poznata kao strpljiva osoba, generalno, kroz karijeru. Sama sam prošla mnogo padova, pogotovo fizičkih, gde sam se uvek vraćala na dobar način. Svesna sam i tereta. Vrlo svesna! U smislu da li ću se potrošiti, da li će sve izgledati kako treba… Ali, mene jedan slogan vodi kroz život: Rizikuj! Lakše mi je bilo da rizikujem. Ako ne uspem, znam da sam probala. Lakše mi je da budem unutar ove priče, nego da stojim sa strane i pametujem. Ako mogu nešto svojim primerom da doprinesem, za mene je to već uspeh. Volim izazove, to je ono što je istina i znam da je početna pozicija teška.
Koliko je puta Andrea rekla devojkama „rizikuj“ od okupljanja reprezentacije?
– Pa, jesam… Mnogo je lakše nositi se sa sobom i ako ne uspeš a probao si. To je put ka uspehu. Stvarno mnogo više učimo iz poraza i teških trenutaka nego iz pobeda. I sigurno ćemo pasti. To je ono čega se ne plašim, ali ako vizija bude ispoštovana do kraja od svih strana… Niko nije u vrhu a da pred toga nije nekoliko puta skliznuo. Tako da – verujem u dobro!
Koja od devojaka je naslednica Andree Lekić?
– Po onome što pruža u Evropi, to je Jovana Jović. Ima 23 godine, igra Ligu šampiona, na nivou je koji je već sada jako lep. To je dete koje poznajem dugo i ima osobine lidera. To je ono što nije lako naći u svakoj ekipi.
Kao nekome ko je iz Beograda, pa još šireg centra, da li je teže ili lakše da uspe u profesionalnom sportu koji nije popularan kao košarka ili fudbal?
– Teže je da budeš primećen. Dok sam ja odrastala i bavila se ovim sportom, imali smo lepe uslove za rad. I onda ne obraćaš pažnju na ostalo. Rano sam otišla iz Srbije i ostala mi ta večita želja da imam klub u Srbiji koji igra Ligu šampiona! Nažalost, ja to nisam imala. Rukomet to zaslužuje. Po svim parametrima to je sport koji je izuzetno gledan kada reprezentacija igra, što je zanimljivo, i sport koji je toliko trofejan… Stvarno postoje parametri koje moramo da iskoristimo.
Bila je svuda, videla sve… Ne može da zavidi velikim sistemima, ali nekoj zemlji – da.
– Jednostavan odgovor – odmah pomislim na Norvešku. Zašto? Imala sam priliku da u klubu shvatim kako funkcioniše jedan sistem. Koliko se zaista brine o svojim igračima i koliko su prisutni na dnevnom nivou. Treneri obilaze svoje igračice i koliko je sve podređeno u tom sistemu. Volela bih da jednog dana dođemo do toga da je zaista ogroman prestiž igrati u reprezentaciji. Da je velika borba ući u tih 16. Eto, to bih najviše volela, da se istinski boriš za mesto u reprezentaciji. Da, kada si među najboljima, kao što je nekada bilo u Jugoslaviji, svi znaju da ulazak u državni tim znači i medalju. Bilo bi predivno.
Da se vratimo negde na početak… Film o svojevremeno najboljoj igračici sveta?
– Ima nekih najava za to. Vidiš kako prizivaš…
Popularni su dokumentarni, ali ako bude igrani – ko bi mogao da glumi glavnu ulogu? Koga bi Andrea Lekić u ulozi Andree Lekić?
– Uf, ovo je stvarno teško pitanje. Stvarno ne znam, morala bih da porazmislim. Samo domaća, ili strana? Omiljena strana je Džulija Roberts.
Dakle, Ana Skot, Vivijen, Erin Brokovič, Liz Gilbert, Darbi Šo… Sve one, kroz ulogu Džulije Roberts, na kraju su pobedile.
Andrea Lekić Izvor: MONDO
(Kurir.rs / Lajk.rs)
