Tempo meča Đokovića protiv Mekdonalda je na momente bio skoro monoton i više podsećao na kretanje sporog voza ka poslednjoj stanici nego na meč prvog kola Grend Slema.
Upitan da li mu se u takvim prilikama u glavi pojave neke druge, strane misli koje možda utiču i na njegov fokus na igru, Novak potvrđuje:
„Razumem pitanje, ima i toga. Gotovo svaki meč se to dešava, sumnje su tu, tu su i strahovi, tu je svašta nešto. Zato i kažem – to je za neku dublju analizu i razgovor. Ne volim kada kažu – misli samo pozitivno, veliki šampioni nemaju negativne misli; ja u to ne verujem i mislim da nije istina”, ističe Novak, i nastavlja:
“Svi mi smo, na kraju krajeva, ljudi. Koliko god mečeva odigrao i imao iskustva i veru u sebe – trema je tu, želja da dobro počnem meč, očekivanja da pobedim u 99 odsto mečeva i sve to utiče na tebe. Ono što odvaja šampione, one koji su dugo u vrhu i one koji nisu jeste koliko se zadržiš u tim nekim emocionalnim izazovima i mislima koje ti možda odvlače pažnju, koliko uspeš brzo da se vratiš iz tih stanja – i koliko si usresređen. Um je čudna pojava, vrti te levo-desno u dilemama – šta je trebalo da uradiš, šta je ovako ili onako. Konstantno se to dešava, svaki meč. Kada se ne dešava, lepo je živeti u takvoj “mirnoj” glavi, ali to je retkost. Navikao sam na to, na tu buru iznutra. Tokom niza godina sam nekako razvio svoj način da se izborim sa svim tim i da pronađem nešto što je najvažnije za sebe – ali moram da kažem da to ne funkcioniše uvek. To je taj optimalni fokus, smirenost, a istovremeno I intenzitet i energija da se dobije meč. To je najvažnije”, objašnjava nam najbolji svih vremena.
Specijalni izveštač iz Pariza: Vuk Brajović
(Kurir.rs / Lajk.rs)
